Perfekcionizam donosi usamljenost. Život je čaroban, nepredvidljiv i ne može se strpati ni u kakav okvir. Nema savršene zamišljene slike koja je vrednija od nesavršenog života koji se upravo odvija pred vama.
"Ne bojte se savršenstva.
Nikada ga nećete dostići."
Salvador Dali
Mnogi ljudi u glavi nose tog sitnog mučitelja, kritičara koji nikad nije zadovoljan i stalno tera dalje, ka postizanju najvišeg i najboljeg, ka postizanju savršenstva. To je kao maraton bez kraja. U glavi, poput slepe pege u oku, stoji zamišljeni cilj – savršena vizija izgleda, uspeha, veze, života. Tog cilja ne moramo uopšte da budemo svesni. Obično čuči negde u glavi, šalje signale, proizvodi sliku života kakav bi trebalo da bude i vuče nas prema njoj.
Kao što su noćni leptiri privučeni svetlom uličnih lampi, tako smo i mi privučeni svetlim slikama zamišljene budućnosti u kojoj vlada savršenstvo. Ali, život se ne da strpati ni u kakav okvir. Um, koliko god kreativan bio, nije u stanju da proizvede sliku u koju bi mogao smestiti život. Život je čaroban, nepredvidljiv i umom ga ne možemo determinisati.
Težnja prema savršenstvu često stvara crno-bela razmišljanja koja se temelje na sintagmi sve ili ništa. Ako nije savršeno, onda je nikakvo. A kada je toliko toga na kocki, teško je rizikovati. Javlja se strah od greške koji dodatno sputava i onemogućava da se prema tome uopšte krene.
Perfekcionizam može biti usmeren na bilo koje područje života: dostignuće, izgled, međuljudske odnose, moralnost.
Perfekcionisti usmereni na dostignuće vrednuju sebe isključivo prema uspehu i kada on izostane, postaju nervozni i depresivni. Za svetlucav cilj – uspeh na poslu ili studijama – plaćaju previsoku cenu zabrinutosti i teskobe koje ih vode upravo u suprotnom smeru, prema neuspehu.
Kad je slika vlastitog savršenstva vezana za izgled, ogledalo je tu umesto najboljeg prijatelja. Često se ne zaustavlja samo na telu i licu već se u koncentričnim krugovima širi i na kuću, auto, baštu, decu… Sve treba da bude tip-top. Kad komšija pogleda, ima da se divi.
Kad je perfekcionizam usmeren na međuljudske odnose, postoji hiljadu pravila za to kako bi ko trebalo da se ponaša i šta bi trebalo da radi da bi stvari savršeno funkcionisale. Ta vrsta težnje ka savršenstvu često ljude čini usamljenima jer počinju da izbegavaju druge da ne bi razotkrili njihove slabosti, nesigurnosti i mane. A tek otkrivanjem i mirenjem s vlastitim nesavršenostima možemo stvarati tople, ljudske odnose.
Zatim, tu su i večni moralisti koji uvek najbolje znaju šta je za koga dobro, a šta loše. Ta uloga hrani ego jer ih stavlja iznad drugih. Tu su čvrsti moralni zakoni kojih se, po njihovom mišljenju, treba držati kako bi bio ostvaren neki oblik ispravnosti ili čistote. Težnja ka duhovnom ili psihološkom savršenstvu veoma je frustrirajuća (najpre za njih same) jer život nije ni dobar ni loš, ni ispravan ni neispravan. Čovek koji napreduje i uživa u životu usmeren je na stalno istraživanje, i unutrašnje i spoljašnje, a to uključuje i greške, improvizaciju, kreativno snalaženje koje razvija fleksibilnost i u život unosi svežinu i spontanost.
