Kako objasniti činjenicu da mnogi od nas ostaju u privatnim i poslovnim odnosima sa osobom koja ih zlostavlja? Zašto nas privrženost i ljubav drže uz nasilnike? Kako izaći iz tog zatvorenog kruga ponižavanja i nagrade?
Dogodilo se to u Stokholmu 1973. godine. Tokom pljačke banke pljackaši su četvoro zaposlenih šest dana držali kao taoce. Suprotno ocekivanjima, taoci su "zavoleli" svoje pljačkaše i na sudu su odbili da svedoče protiv njih. Na osnovu tog događaja skovan je termin stokholmski sindrom, piše psihološkinja TomicaŠćavina.
Iako se ovaj izraz ne koristi često i obicno se povezuje sa otmicama i ekstremnim situacijama zlostavljanja, odbrambeni mehanizam koji strah pretvara u privrženost, zagrebemo li ispod površine, možemo pronaći i u običnijim situacijama. Na primer, u situacijama u kojima šef zlostavlja zaposlenog, suprug psihički maltretira svoju ženu, u kojima jedna prijateljica kontinuirano vređa drugu prijateljicu. U svim tim situacijama, a naročito u toksičnim vezama, moguće je da zlostavljana osoba razvije privrženost ili neku vrstu ljubavi koja je u tom odnosu drži.
KAD JE NEKO STRAŠAN, BOLJE GA JE IMATI NA SVOJOJ STRANI, NEGO GA IMATI PROTIV SEBE.
To je nacin razmišljanja koji tera na privrženost, velicanje ili traženje bliskosti sa osobom koja je zapravo strašna i nadmoćna. Taj mehanizam je često na delu u toksičnim vezama. Suprotstaviti se nekome ko šokira svojom okrutnošcu i ko bi možda mogao da pocini neke zaista strašne stvari, može se činiti nemogućim. Isto tako, nemogućim se može činiti i odlazak od nekog takvog, jer ko zna kakvu bi agresiju to moglo da izazove. Osim toga, dečijoj psihi je jako teško da pojmi okrutnost kao stvarnu, a kod ove pojave glavnu ulogu igraju ostaci dečije psihe, naivnosti i privrženosti.
POZITIVNA OSECANJA KOJA SE JAVLJAJU PREMA ZLOSTAVLJAČU ILI TOKSICNOM PARTNERU ULEPŠAVAJU SLIKU. "Ma nije on zapravo takav"; "Sve je to zato što mu je u detinjstvu nedostajalo ljubavi"; "Iza njegove okrutnosti krije se ranjeni decak"...
Sagledavanje cele slike čini se nepodnošljivim. Kada je neko blizak previše strašan da bi bio istinit, um je u stanju da ispriča sve što je potrebno kako bi ublažio situaciju i učinio je podnošljivom. Naročito ako je ta situacija svakodnevica. U toksičnim vezama na snazi je još jedna instinktivna odbrana koja muti sliku i stvara pogrešna očekivanja. Onaj koji povređuje nikada nije i onaj koji leči. Čak i ako ovakva dinamika postoji, lečenje nakon povređivanja nije stvarnol lečenje, nego nešto površinsko, neka vrsta flastera ispod kojeg rana zapravo ne zaceljuje. A u bliskim odnosima postoji instinktivna tendencija, želja (koju možemo nazvati i naivnošcu) da se onaj koji povređuje promeni, popravi, da svojim ponašanjem izleči povredu koju je sam naneo.
Zapravo je prilično logično ne očekivati veliku empatiju od nekoga ko je napravio nešto okrutno. Kada bi imao kapaciteta za empatiju, ne bi bio surov. To je samo po sebi oksimoron. Ali ova iluzija − da će se onaj koji je povredio i izlečiti − može da bude prilično uporna. Ona ne samo da ulepšava zlostavljača nego ulepšava i doživljaj sveta i ljudskog roda. Ono loše svodi na prihvatljivu meru. Ali kako bi se situacija pokrenula u pozitivnom smeru, uvek nam je potrebno da vidimo više, da priznamo više, da osetimo više, pa bilo to i bolno. Bol je korisna jer nam govori da smo povređeni.
Kod ove proširene, običnije, češće verzije stokholmskog sindroma u kojoj se strah i privrženost mešaju, treba raditi na odvajanju jednog od drugog. Strah je emocija koja onemogućuje bliskost. Onom koga se bojimo ne hrlimo u zagrljaj. Ali kada je prirodna reakcija bega onemogućena, događa se ta čudna alhemija koja primarno ima zaštitnu funkciju, ali i svoju drugu, izuzetno opasnu stranu − ostajanje na mestu previše dugo, čak i kad bismo mogli da odemo.
Kada je strah ugušen, potisnut, sklonjen, otvara se prostor za zbližavanje i pokazivanje privrženosti koja je jedna vrsta zaloga za sigurnost. Privrženost razoružava. Ako zlostavljač tu privrženost prihvata, onda postoji manja verovatnoća da će se okrenuti protiv onoga koji mu tu privrženost pokazuje. Stokholmski sindrom zapravo je samo još jedan od stilova preživljavanja koji na kraju život svodi na trajno preživljavanje, umesto na život kakav bismo želeli da živimo. Strah treba da ostane strah. Ako je zakamufliran privrženošću, treba raditi na tome da se on prizna i neguje pre nego što ga obliju fantazije koje zastrašujuću osobu čine boljom, blažom i bližom.
Strah u ovakvim odnosima govori istinu koju možda nije uvek lako čuti, ali vrlo je važno ne zaboraviti je. Možda je najbolje zapisati je dok su utisci sveži. Pratiti kako se menja slika. Slušati sebe kako bismo sebi vratili sopstvenu snagu, umesto one koja se bliskošću dobija od onog koji je nadmoćan i zastrašujući. Vlastita snaga, snaga za borbu ili beg. Snaga za pomeranje
sa mesta i odlazak na sigurno. Snaga koja priznaje strah, odvaja ga od privrženosti i čuva ljubav za one koji svojim ponašanjem inspirišu osećaj sigurnosti.
Izvor: Sensa