Sintagme "razmišljanje siromašnih", "razmišljanje bogatih“ često se mogu pročitati u medijima i društvenim mrežama. Čak postoje i treneri i mentori koji ljude uče kako da razmišljaju o "novcu" i da sebi usade "navike bogatih". Iako društveno okruženje zaista može da utiče na funkcionisanje mozga, pokazalo se da je sve mnogo složenije od "stvaranja dobrih navika“.
Psihijatar i psihoterapeut Vasilij Šurov, glavni lekar jedne ruske klinike, govori o nedavnoj studiji koja pomaže da se to pitanje sagleda drugačije.
Sposobnost motivacije je ključ uspeha
Nedavno su neuronaučnici sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT) otkrili da kod ljudi iz različitih društvenih slojeva različito funkcionišu motivacioni centri u mozga. Najpre treba da razumemo kako funkcioniše naša motivacija. Sistem nagrađivanja najtačnije opisuje mehanizam delovanja motivacije. Činimo nešto da bismo kao nagradu doživeli osećaj zadovoljstva – a to je oslobađanje dopamina, hormona sreće i zadovoljstva.
I to nas dobro motiviše kada je cilj brzo dostižan. Mnogi ljudi su upoznati s konceptom "dopaminskih zamki“: ukusna, slatka i visokokalorična hrana, društvene mreže, impulsivna kupovina, gledanje kratkih video-zapisa i TV serija punih akcije. Sve tee aktivnosti pomažu da se dopamin brzo oslobodi, pa im naš mozak daje prioritet.
Ali većina radnji koje su za nas zaista korisne povezane su sa nekom vrstom rada - fizičkog i mentalnog - i za to ne dobijamo odmah nagradu. Moramo da se trudimo bez trenutne nagrade. I dalje radimo, a mozak nam daje "napredak“ - iščekivanje nagrade i zadovoljstva. Za tu funkciju odgovoran je strijatum, jedan od najvažnijih motivacionih centara mozga. I naučnici su otkrili da strijatum funkcioniše drugačije kod bogatih i siromašnih ljudi.
Novi eksperiment s tinejdžerima
Neuronaučnici su sproveli eksperiment. Odabrali su više od 100 tinejdžera iz porodica sa različitim nivoima prihoda i socijalnog statusa. Deca su dobijala istu stipendiju za učešće u studiji.
Pravila eksperimenta
Ispitanici su zamoljeni da igraju igru pogađanja. Prikazani su im brojevi od 1 do 9: morali su da pogode da li će sledeći broj biti veći ili manji od 5. Za tačan odgovor dobijali su novčanu stimulaciju (pored stipendije za učešće), a za netačan odgovor novac im je oduziman. Iznos kazne bio je manji od iznosa dobitka, pa je igra bila korisna za učesnike.
Istovremeno, "sreću" tinejdžera kontrolisali su naučnici. Igra je postavljena tako da je svaki učesnik doživeo isti broj perioda "sreće" i "loše sreće“. I tokom eksperimenta, mozgovi tinejdžera skenirani su magnetnom rezonancom.
Rezultati eksperimenta
Naučnici su na osnovu prethodnih studija o strijatumu već znali da naš mozak različito reaguje na periode dobre i loše sreće. Kada ima mnogo nagrada - period "sreće“ - motivacija se povećava jer se povećava aktivnost strijatuma (samog centra motivacije). Tada se trudimo da izvučemo maksimalnu korist i ne oklevamo.
Kada nemamo sreće, aktivnost strijatuma se smanjuje - sporije rasuđujemo i postupamo: mozak se plaši da ne izgubi prednosti koje je već dobio, pa smo "oprezniji".
Kod adolescenata iz bogatih porodica ova karakteristika rada strijatuma primećena je tokom eksperimenta: tokom perioda "sreće" aktivnije su pogađali sledeći broj, a tokom perioda "loše sreće“ duže su razmišljali o sledećem odgovoru.
Ali kod dece iz porodica sa niskim primanjima, strijatum se ponašao čudno – bio je praktično ravnodušan prema promenama u sreći. Ponašanje tinejdžera se nije menjalo kada su često pobeđivali, ali kada su gubili, nastavili su da daju odgovore istom brzinom i ne usporavaju. Štaviše, kod adolescenata sa niskim primanjima strijatum je bio još manje aktiviran kada su tačno odgovorili - mozak je lošije reagovao na primljenu nagradu.
Kako bogatstvo i društveno okruženje utiču na motivaciju osobe?
U nedavnom članku na veb-stranici MIT-a, koautori studije komentarisali su njene nalaze.
Prema naučnicima, kod dece iz porodica sa niskim primanjima, strijatum slabije reaguje na nagrade i promene okolnosti jer su ta deca navikla na neizvesnost dobijanja nagrada. Ako dete dugo živi u okruženju gde dobija manje nagrada, njegov mozak će biti manje "podešen” da ih percipira. Jednostavno nije imao priliku da nauči ovu sposobnost.
Neuronaučnici su takođe primetili da su prethodne studije već identifikovale negativan uticaj niskog društvenog statusa na mozak i psihu.
Tako je još 2005. otkriveno da deca iz porodica sa niskim primanjima imaju manje sive materije u hipokampusu i prefrontalnom korteksu – delovima mozga koji igraju ključnu ulogu u mehanizmima složenog mišljenja (rasuđivanje, donošenje odluka) i pamćenja. Nizak društveni status takođe povećava rizik od razvoja depresije i anksioznih poremećaja u budućnosti.
Studija u kojoj su učestvovali tinejdžeri objavljena je ranije ove godine, a naučnici će još dugo proučavati njene rezultate.
Ali jedno je zasad jasno – okruženje u kojem dete odrasta može direktno uticati na rad motivacije, smanjiti ili povećati šanse za uspeh u raznim oblastima. Razmere uticaja društvene nejednakosti i problema povezanih sa njom ne mogu se potceniti.
BONUS VIDEO: