- Ljudi koji ne slave rođendan često izbegavaju očekivanja i razočaranja, pa unapred govore da im ništa ne treba.
- Nekima je lakše da sve organizuju sami, dok drugima smeta da budu u centru pažnje i pod lupom gostiju.
Za neke ljude rođendan počinje da se planira još mesec dana unapred. Biraju restoran, sastavljaju spisak gostiju, kupuju odeću i naručuju tortu. Na sam dan telefon im ne prestaje da zvoni, fotografije se objavljuju na društvenim mrežama, a oni rado primaju čestitke.
A postoje i oni kojima rođendan prođe gotovo neprimetno. Ujutru popiju kafu, zatim odu na posao, svrate do prodavnice i obave kućne poslove. Uveče večeraju i odu na spavanje.
Bez torte i bez rečenice: „Danas je moj dan.“ Kada ih neko pita zašto uopšte ne slave, mirno odgovaraju: „Šta tu ima da se slavi? To je običan dan.“
Na prvi pogled deluje da je sve stvar karaktera. Neko voli proslave, a neko ne. Ipak, iza navike da se rođendanu ne pridaje poseban značaj mogu da se kriju različiti psihološki razlozi.
„Bolje je ništa ne očekivati“
Neki ljudi svesno izbegavaju da stvaraju očekivanja. Ne podsećaju bliske osobe na svoj rođendan, ne nagoveštavaju kakav bi poklon želeli, ne planiraju proslavu i unapred govore: „Meni ništa ne treba.“
Međutim, iza toga ponekad ne stoji ravnodušnost, već poznata strategija – ne očekivati ništa kako se kasnije ne bi razočarali. Ako niko ništa ne organizuje, mogu sebi da kažu: „Pa, nisam ni želeo.“
Ako neko zaboravi da im čestita, govore da im je svejedno. Ako poklon nije odgovarajući, kažu da ionako ne vole poklone. Tako im je lakše.
U galeriji ispod pročitajte divne citate Mike Antića!
Jer mnogo je teže priznati sebi: „Voleo bih da me se neko seti.“ Naročito ako su se ranija očekivanja završavala razočaranjem. Na primer, dete je možda s nestrpljenjem čekalo rođendan, dok su odrasli bili zauzeti svojim problemima. Možda je proslava prolazila skromno, bez posebne pažnje, ili je obećano slavlje nekoliko puta odlagano. Čovek odraste, ali navika da ne očekuje previše ponekad ostaje.
Navikli su da sve rade sami
Postoje ljudi kojima je lakše da sami sebi kupe poklon nego da ga traže od nekoga. Lakše im je da odu u restoran sami nego da čekaju da ih neko pozove. Jednostavnije im je da kažu: „Ništa mi ne treba“, nego da objasne da bi voleli malo pažnje.
Tako nastaje stav koji spolja deluje veoma praktično, ali iznutra ponekad može da bude usamljen: „Sama ću se snaći.“ Takvi ljudi mogu biti snažni, samostalni i veoma sposobni. Ipak, nekada im je teže da prihvate brigu nego da je pruže drugima. Kada im neko kaže: „Hajde da ti organizujemo proslavu“, odmah počinju da odbijaju.
„Ma, nemojte.“ „Ne trošite novac.“ „Zašto biste se toliko trudili?“ A duboko u sebi možda misle nešto sasvim drugo: „Nisam navikao da neko nešto posebno radi zbog mene.“
Neprijatno im je da budu u centru pažnje
Ne prija svima da ih posmatra dvadeset ljudi, da svi očekuju da slavljenik održi govor, prima poklone, odgovara na čestitke, fotografiše se i zahvaljuje. Za osobu koja je navikla da bude nenametljiva sve to može da predstavlja pravi izvor napetosti. Naročito ako u svakodnevnom životu češće brine o drugima nego što dopušta drugima da brinu o njoj. Zato miran rođendan postaje način da se zaštiti od previše pažnje. To ne znači da takva osoba ne voli ljude. Jednostavno joj je prijatnije da bude deo društva nego glavna zvezda večeri.
Ponekad se menja i odnos prema godinama
Nakon četrdesete, pedesete ili šezdesete godine, rođendan može da se doživljava sasvim drugačije. Sa 25 godina neko želi proslavu, fotografije i osećaj da je pred njim poseban dan. Kasnije neki ljudi počinju više da razmišljaju o tome šta se dogodilo tokom prethodne godine.
Šta se promenilo? Ko više nije tu? Šta su postigli? Čega su morali da se odreknu? Kuda njihov život zapravo ide?
Zato sledeći rođendan nekome može da bude manje povod za slavlje, a više trenutak za zastajanje i razmišljanje. U takvim trenucima možda mu nije potrebno bučno društvo, već mirno veče kod kuće. To ne mora da znači tugu. Ponekad je samo reč o drugačijem doživljaju vremena.
U galeriji ispod pročitajte citate Karla Junga o životu!
Ipak, postoji jedna važna stvar
Ako osoba ne slavi rođendan, a pritom joj čestitke ne smetaju, prihvata poklone i sama bira kako će provesti taj dan, verovatno nema nikakve posebne misterije u njenom ponašanju.
Jednostavno ne voli proslave. Ali ako se iza rečenice „Meni ništa ne treba“ svake godine kriju razdražljivost, povređenost ili potajno očekivanje koje se osoba plaši da prizna, možda bi vredelo da malo bolje razmisli o svojim osećanjima. Jer ponekad čoveku nije teško da ne slavi rođendan. Teško mu je da sebi dozvoli da bude neko o kome drugi brinu.
A tome može da se uči postepeno. Nije potrebno organizovati veliku proslavu, kupovati skupu tortu ili objavljivati fotografije na društvenim mrežama. Dovoljno je početi od malih stvari: kupiti sebi nešto što se dugo želi, otići na mesto koje prija ili dozvoliti bliskoj osobi da pripremi večeru.
BONUS VIDEO: