KAKO DA NA MESEČNOM NIVOU PROIZVEDETE SAMO ŠAKU OTPADA: Pratite sledeće korake

Da li biste voleli da na mesečnom nivou proizvedete šakuotpada. Zvuči oslobađajuće... Evo nekih koraka koje možete preduzeti na putu ka ostvarenju te ideje.

Eko-moda: koje su tkanine zaista ekološki tretirane, koji su to trendovi i u kom pravcu ide "zelena" modna industrija

5 načina da postanete ekološki svesna osoba: živećete lepše i kvalitetnije

Plutajući otpad

Neki posmatrači kažu da, kao što je nekada postojalo kameno doba i doba bronze, sada vlada doba plastike. Prema Evropskoj federaciji za plastiku, njena proizvodnja je na svetskom nivou sa 245 tona za deset godina povećana na 345, dok danas u Evropi ambalaže predstavljaju 40% potražnje. Čak i ako se malo okrenemo u svom stanu ili samo otvorimo frižider, primetićemo da je sve zapakovano u plastiku ili da uvek mora da ima makar neku ambalažu. Odskoro su se u prodavnicama pojavile banane, krastavci i salate, svi obloženi plastičnim materijalima, iako su doskoro bili dostupni samo u prirodnom stanju. Plastika s jedne strane jeste savršeni ambalažni materijal, lagana je, jeftina i lako poprima razne oblike. Ali, nažalost, ima svoje posledice. Kada je švedski inženjer Sten Gustaf Tulin 1959. izumeo plastičnu kesu, nije mogao da predvidi do kakvih će to posledica dovesti. Zapravo, on je tada uvideo da papirne kese dovode do velike seče šuma i želeo je da ih spreči. Njegova zamisao je bila da napravi kesu koja bi mogla da se koristi više puta, i koja bi bila toliko „fleksibilna” da bi mogla da se stavi u džep. Međutim, danas smo svedoci tome kako se situacija preokrenula.

Često se proizvodnja plastike povezuje sa ekonomskim razvojem, jer što je zemlja bogatija, više stanovnika pribegava jednokratnim, komotnijim rešenjima i većoj kupovini, a to nas dovodi i do veće količine otpada. Nažalost, svake godine se između 4 i 12 miliona tona plastike, putujući rekama, nađe u okeanima. Danas u Tihom okeanu postoji nešto što se zove „ostrvo plastike”, jer je površina vode koja je pokrivena smećem toliko velika da dostiže veličinu tri površine Francuske.

Pokret za nula otpada

Na prvi mah nam se čini da su problemi toliko veliki i da im je jako teško prići, da ponekad čak imamo želju da odustanemo i na početku. Ali ako se odvažimo da krenemo na taj put i počnemo da usvajamo neke male navike, koje su dobre i za nas, a i za našu okolinu, možda shvatimo da nas to ništa i ne košta, a može biti zadovoljstvo. Od nošenja platnene torbe i kesa za voće i povrće, upotrebe aluminijumskih flaša umesto plastičnih, ili kupovina hleba u papirnoj umesto u plastičnoj kesi, rešenja su mnogobrojna. Pre nekoliko godina se pojavio pokret Zero Waste, čija je glavna zamisao da odgovornim postupanjem prema otpadu pokušamo da smanjimo njegovo nagomilavanje, kako ne bi završavao u rekama, zemlji i deponijama. Našim bakama koje su nosile svoje staklene flaše za mleko u mrežastima cegerima i koje su decu previjale u pamučne pelene, bilo bi verovatno simpatično da čuju da je tako nešto nastalo tek pre nekoliko godina, ali nova vremena zahtevaju nove mere.

Iako je ideja o smanjenuotpada postojala i ranije, Bea Džonson, američko-francuska aktivistkinja, bila je jedna od njenih glavnih pokretača. Ona je svoj put započela uvidevši prilikom seljenja koliko zapravo imamo stvari koje nam nisu neophodne. Želela je da svoj i život svoje porodice učini bogatijim iskustvima i da pokuša da nađe alternative proizvode bez pakovanja koja su nam se nečujno ušunjala u svakodnevicu. Jedna od njenih sledbenica, koja je uspela da promoviše ovaj način života među milenijalcima, Lauren Singer, pre nekoliko godina je na platforimi ‘TED govori’ pokušala je da objasni, kako je za nekoliko godina uspela da ostavi iza sebe samo teglu otpada. Na sajtu trashisfortossers.com često daje razne predloge kako možemo, ako ne baš u potpunosti, onda makar samo u nekim sferama života, da promenimo navike i da se malo približimo tom cilju.

Od ideje, preko pokušaja, do ostvarenja

Zero Wasteaktivisti smatraju da je ključno da nekad razmislimo da li su nam stvari zaista potrebne, i da li je možda nekad najbolje da ih odbijemo. Takođe, samo odlazak u kupovinu sa svojim posudicama može da unese značajne promene. Naravno, to nije uvek moguće, ali kada kupujemo koštunjavo voće, semenke, čak i neke slatkiše, možemo se nekad odlučiti za kupovinu u prodavnicama zdrave hrane, na meru, umesto na kupovinu istih u već zapakovane ambalaže. Meni se ranije ideja da zamolim prodavačicu da stavi sir u moju vlastitu posudu već na početku činila izazovno, i još dok bih to izgovarala, osećala sam nelagodu i bila spremna na odbijanje. Ali, iznenađujuće, sve više ljudi danas na takvu ponudu reaguje sasvim pozitivno ili katkad ravnodušno, ali uz pristanak.

Ponekad samo biranje između dva pakovanja istog proizvoda može da bude dovoljan učinak. Glavna ideja je da se otpad smanji, zatim da se ono što koristimo, koristi više puta, i tek na kraju tog kruga dolazi reciklaža. Nažalost, ona nije moguća sa svim materijalima, a čak su istraživanja bihejvioralnih ekonomista sa Univerziteta u Bostonu došla do saznanja da se ljudi, koji znaju da neki materijal mogu da recikliraju, najčešće ponašaju više rasipnički. Na putu ka Zero Wast‒u ili ka smanjenju otpada, možemo da otkrivamo i nove načine i budemo domišljati kako da nešto koristimo u više svrha ili kako da u to uključimo i ukućane, prijatelje i porodicu. Čak je nekad dovoljno da samo svoj stari sat, televizor ili mašinu za šivenje odnesemo na popravku umesto da kupimo novu. Tako čak možda možemo i da pomognemo da neki stari zanat ne izumre i da izađemo iz tog konzumerističkog kruga.

Pojedinci kao pokretači

Razumljivo je da ljudi suočeni samo sa idejom o promeni navika reaguju sa odbojnošću, jer one ipak zahtevaju od nas neke male žrtve i ulaganje truda. Pa ipak, izgleda da ova ideja nailazi na mnogobrojne pristalice. Uviđajući prednosti ovakvog načina života, oni sve više zaranjaju u otkrivanje novih ideja kako da smanje svoj karbonski otisak. Tako je za samo nekoliko godina broj entuzijasta okupljenih u domaćoj grupi Za manje smeća i više sreće, danas narastao na više od šesnaest hiljada. Pohvalno je i to da je u Beogradu pre nekoliko meseci otvoren prvi Low Waste veganski kafić, u kome možete sebe bez griže savesti nagraditi nekim obrokom ili napitkom, a možda i pokupiti neku ideju za svoj dom.

Izvor: Sensa