Na samo nekoliko kilometara od Terazija, udobno smešteno između Košutnjaka, Hipodroma i Ade Ciganlije, već više od 50 godina postoji jedno neobično gnezdo za koje ni mnogi rođeni Beograđani nisu čuli - Arboretum Šumarskog fakulteta - zaštićeno prirodno područje i jedinstvena botanička bašta drveća i ukrasnog šiblja.
Prostire se na 9 hektara iza same zgrade fakulteta i studentima fakulteta služi kao svojevrsna učionica na otvorenom, poligon za sprovođenje naučnoistraživačkog rada, ali i terapijski vrt za decu sa posebnim potrebama koja su ovde redovni gosti. Ulaz je slobodan za sve građane, pa se stazama ovog lepo održavanog parka šeta mnogo posetilaca koji ovde žele da odmore dušu i oči.
Stručni savetnik i spiritus movens ovog parka je već 12 godina mr Marina Vukin, energična, topla i efikasna žena zaljubljena u svoj posao, prirodu i drveće.
"Veoma malo ljudi zna da je Beograd sa svojih 40.000 hektara šuma jedna od najzelenijih prestonica u svetu, čak i nakon svih prohujalih ratova u kojima su šume nemilosrdno uništavane. Ovde na Čukarici nalazimo se tačno na ivici dva velika prirodna carstva. Iza naših leđa je krajnji sever šumadijske grede, a ispod nas - prema Novom Beogradu - ležalo je Panonsko more.
Sudar klima je proizveo neverovatnu raznovrsnost flore ovog kraja. Naša malobrojna ekipa koja radi u ovoj bašti oseća se blagoslovenom što ima sreću da radi u "zelenim" kancelarijama jer od ranog proleća do kasne jeseni retko ulazimo u zatvoreni prostor već smo stalno među našim biljkama - brinući o njima i posetiocima. A one nam nesebično uzvraćaju darujući nam svaki dan svežinu, optimizam i radost.
"Šumska terapija" ili "kupanje u šumskom vazduhu" je u nekim zemljama priznato kao zvanična terapijska procedura. Udisanje šumskog vazduha bogatog fitoncidima koje drveće ispušta i to samo nekoliko sati nedeljno, može da podigne nivo imunološkog sistema i do 50 odsto, kažu lekari. A u Arboretumu živi više od 2000 primeraka drveća i žbunja (218 lišćarskih i 24 četinarske vrste). Domaćih vrsta je 77, a 146 uspešno aklimatizovanih vrsta potiče iz inostranstva, čak sa drugih kontinenata.
Raritetni primerci su džinovska sekvoja, himalajski borovac, kedrovi, dlakavi poljski jasen, Pančićev maklen, hercegovački negnjil, američki hrastovi...
"Drveće - to su ekološki stubovi planete bez kojih čoveku nema opstanka. Pokojni dr Branislav Jovanović, naš čuveni dendrolog koji je 1956. godine i osnovao ovaj naš divni zeleni prostor kao botanički institut, ukazivao je na identičnost između hemijske rešetke ljudskog hemoglobina koji prenosi kiseonik do svih ćelija i hemijske rešetke biljnog hlorofila koji je fabrika kiseonika i uslov našeg opstanka na planeti. Jedina je razlika što je u centru ljudske rešetke gvožđe a u centru biljne - magnezijum i to nas neprestano upozorava da imamo zajedničko praiskonsko poreklo.
Svet drveća i biljaka je praiskon civilizacije
Vil Djurant je u svojoj čuvenoj knjizi "Velika istorija civilizacije" napisao da je istorija čovečanstva samo fragment zemaljske biologije jer je svet drveća i biljaka milenijumima stariji od sveta čoveka. On je praiskon civilizacije i nužnost njenog opstanka. Dugujemo mu daleko više pažnje i brige nego što mu pružamo, kao da nismo svesni da od njega zavisimo.
Šume su najrasprostanjeniji ekosistemi na Zemlji. Ali, za razliku od drugih, kao što su mora i okeani, livade, stepe ili pustinje, šume imaju najvažniji ekološki aspekt jer aktivno regulišu prirodne procese u eko sistemu. Poznato je da je ekološko dejstvo jednog hektara šume analogno učinku 6-7 hektara mora i okeana, a jedan hektar šume može godišnje da filtrira 50 - 70 tona prašine iz vazduha. Bez šuma čovečanstvu jednostavno nema života.
Osnovno svojstvo kosmosa je neprestano obnavljanje, a to je upravo osobina šumskih ekosistema, za razliku od ruda ili nafte koji nisu obnovljivi. Šume Beograda su delile sudbinu naših naroda pa je preko njih gazila istorija i mnogi delovi grada su bili sasvim ogoljeni. Kažu da je 1943. godine Košutnjak bio golo brdo.
Lipovačku šumu su isekli Nemci da bi imali bolji nadzor nad putevima. Nekadašnje guste, beskrajne hrastove šume sada su zaposednute invazivnim vrstama koje nisu dugoveke, a imaju jaču snagu adaptacije i obnavljanja tako da je veliki zadatak pred širom društvenom zajednicom da se osmisle strateški pristupi pošumljavanja i melioracije naših šumskih područja jer se ekološka svest ni izbliza ne završava brigom o otpadu vec podrazumeva osmišljen, negovan suživot svih živih organizama na planeti".
Arboretum je, prema rečima naše sagovornice, idealno a još nedovoljno poznato mesto za ekološke radionice, javne tribine, kulturne manifestacije, promocije, sportske aktivnosti, časove joge i drugih duhovnih aktivnosti. I vas čeka da ga posetite.U Arboretumu rade 4 inženjera i 4 fizička radnika. U toku sezone, kada svakodnevno ima mnogo posla, čak i uz dobrovoljnu pomoć studenata, ova složna ekipa jedva stiže da završi sve neophodne poslove, a ipak ovo je jedna jedinstvena "firma" u kojoj su svi neprestano dobro raspoloženi. Imali smo prilike da razgovaramo sa još dva člana ovog "zelenog tima snova" (green dream team).
Zeleni amfiteatar za čulnu terapiju
Miroslava Mima Živanovic, pejzažni arhitekta, pridružila se timu pre dve godine, 2012. godine. "Ovde nam je jednostavno divno. Kada radite svoj posao sa zadovoljstvom, onda to nije rad nego nagrada. Nemamo striktno podeljene poslove već se dopunjujemo i snalazimo. Ja radim dosta na projektovanju nove površine na koju će se Arboretum proširiti, a isto tako i na dizajnu naših prospekata i reklamnog materijala, ali svi učestvujemo i u fizičkim poslovima u parku kad god je potrebno. U okviru te naše "zone proširenja" koja će se prostirati na četiri hektara, isplanirala sam "zeleni amfiteatar" za predavanja na otvorenom, trim stazu, a kao najlepši segment - senzorni vrt na pola hektara koji ce biti svojevrsna "čulna terapija" za decu ometenu u razvoju koja nas redovno posećuju. Radi se o tzv. inkluzivnom obrazovanju manjinskih grupa kome se u svetu poklanja mnogo pažnje.
Nedavno smo svi bili na jednom značajnom predavanju koje je organizovao "British Council" gde se upravo o tome govorilo. Zaključak je da baš svako dete ume da uči kroz svoje aktivno angažovanje ako mu se pruže mogućnosti i odgovarajući pristup. Ta deca ovde uživaju kad god svojim rukama posade, opleve ili zaliju biljku, a kada senzorni vrt bude napravljen uživaće još više jer će boraviti u sigurnom i prijatnom ambijentu, u zelenoj učionici na otvorenom.
Dizajn i raspored začinskih biljaka, njihove boje, teksture, oblici, mirisi - raduju decu i stimulišu njihova čula i maštu. Ovde ce imati prilike da razvijaju čulo mirisa učeći da razlikuju mirise brojnih začinskih biljaka ili čulo dodira zapažajuci razliku na primer između biljke "zečje uši" koja ima meke dlacice i ruzmarina sa oštrim iglicama, a i za stimulisanje čula ukusa smo predvideli određene biljke.Deca se uvek mnogo raduju kad ovde dolaze, a njihova radost i nama ulepša dan.
Dragana Gaga Milojković, inženjer šumarstva, za sebe kaže da je šumar po rođenju, ljubavi i opredeljenju. Na Šumarski fakultet je stigla iz sela Šiljegovac kod Kruševca, nakon što je završila srednju pejzažnu školu.
"U mom selu se trideset porodica bavi proizvodnjom rasadnog materijala a tako je bilo i u mojoj porodici dok mi otac pre nekoliko godina nije poginuo. Tokom studiranja, ja sam dolazila u ovaj naš park da radim i to je za mene bilo i učenje i neka vrsta radne terapije. Imala sam sreću da nadležni primete koliko volim ovaj posao pa su me zaposlili još pre nego što sam diplomirala. Tada sam zaista poverovala u ono što često sa sumnjom čitamo - da svako nesebično angažovanje od srca i sa verom, na kraju daje rezultate. Postoji neka ravnoteža u životu koja se ranije ili kasnije uvek uspostavi samo ako umemo to da primetimo. Kada mi je otac poginuo pokušala sam da održim naš rasadnik u životu ali je to bilo jako teško za samu ženu.
Umesto toga sam za uzvrat dobila posao za koji sam se školovala i koji neizmerno volim. Ostvarila sam svoj san". Dragana je zadužena za brigu o rasadniku sa staklenikom koji zauzima 200 kvadratnih metara. Ovde se gaje "bebe" budućeg drveća i dekorativnog šiblja kao i rasad cvetnih kultura, a jedan od trenutno većih poduhvata je i proizvodnja rasada buduće šume crnog bora. Osim za potrebe Arboretuma, proizvodi se i rasad za slobodnu prodaju.
Ptice - nerazdvojni prijatelji drveća
"Arboretum sada izgleda neuporedivo lepše nego pre deset godina kada sam ja studirala. Ljubav koju svi ulažemo daje rezultate. Nema više smeća, ograđeno je, nekoliko ljudi je zaposleno. Uvek raširenih ruku prihvatamo sve koji žele da nam pomognu u okviru svojih mogućnosti. Obilaze nas i pomalo pomažu studenti ili srednjoškolci poljoprivrednih škola iz drugih gradova, članovi udruženja potomaka solunskih boraca "Dr Arčibald Rajs", udruženje za edukaciju "Volim prirodu" i sva ta druženja su vrlo inspirativna za sve nas".
U rano proleće, kada krene sezona, u Arboretumu ima mnogo poslova koje treba redovno obavljati jer biljke ne mogu čekati da ih rasadite ili oplevite. Tada je pomoć mladih volontera veoma dragocena. Tokom našeg obilaska sreli smo četiri studenta Šumarskog fakulteta koji deo svog slobodnog vremena rado provode u dobrovoljnom radu ali i prijatnom druženju sa zaposlenima kao i posetiocima.
Marko Kelember je apsolvent šumarstva. Živi u Irigu, skoro svakodnevno putuje do Beograda a redovno pomaže u Arboretumu skoro od samog upisa na fakultet.
"Toliko sam se navikao na ovu našu zelenu oazu da mi je sad teško da zamislim život bez nje. Dolazim da pomažem ali i da spremam ispite jer nigde nema bolje koncentracije nego u travi, ispod krošnji u kojima cvrkuću ptičice. Nisam u tome jedini.
Sve češće navraćaju i drugi studenti - da se opuste, prošetaju, a naročito da se oslade divljim trešnjama, jagodama, glogom... I naši profesori vole da ovde posede. Imamo taj veliki drveni sto sa klupama ispred zgrade sa kancelarijama i tu je uvek živo i veselo. Pored same bašte su i teniski i košarkaški tereni. Veliki je potencijal ovog prostora a još nije dovoljno iskorišćen. Ja sam nedavno predložio timu Arboretuma da novim programom "Život sa pticama" apliciramo za dodatna sredstva koja cemo uložiti u taj divni, a ugroženi ptičji svet.
Želimo da napravimo i postavimo mnogo kućica i hranilica za ptice jer su drveće i ptice oduvek nerazdvojni partneri. Na taj način bi ovaj naš vrt i zimi postao aktivni zaštitnik živih vrsta. U ovaj projekat želimo da uključimo i osobe ometene u razvoju, ali i sve ostale ljude dobre volje koji bi nam se pridružili radom ili hranom za ptice".
Utočište za spokoj i beg od stresa
Ivana Pantić je stigla u Beograd iz okoline Valjeva. Svoje rodno okruženje (šume, reke, oranice i livade) i porodični posao gajenja cveća privremeno je ostavila kako bi stekla nova znanja u svojoj budućoj profesiji pejzažnog arhitekte.
"U profesiji koju sam izabrala spajaju se sve moje ljubavi: slikanje, arhitektura i cveće. Arboretum mi mnogo znači jer kroz rad u njemu uspevam da sačuvam sponu sa prirodom koja je naglo presečena dolaskom u Beograd. Za mene je negovanje biljaka jednako negovanju deteta jer im pomažemo da bezbedno i zdravo rastu. Mi negujemo biljku, ali i ona nas oblikuje i uči. To je večna duhovna i magijska veza između sveta ljudi i sveta biljaka."
I druge dve mlade volonterke govore sa oduševljenjem o ovom "zelenom biseru Čukarice".
Nevena Karanac kaže da je Arboretum savršeno mesto da se na nekoliko sati pobegne od gradskog stresa, buke i gužve i odličan način da se teorijsko znanje sa predavanja primeni u praksi, a Marija Čorbić dodaje:
"Imamo malo prakse na fakultetu pa nam mnogo znači što možemo da svojim očima vidimo i rukama dodirnemo mnogo toga što bismo inače videli samo u knjigama. A još je veće zadovoljstvo nalaziti se u društvu divnih osoba koje su ovde zaposlene."
Nismo imali prilike da upoznamo i Vladu Božića, apsolventa šumarstva rodom iz Bajine Bašte o kome Marina Vukin kaže: "Naš Vlada potiče iz čarobnih predela zapadne Srbije. Mi smo ovde svi otvorenog duha i spremni da prihvatimo svaku dobronamernu sugestiju pa je i Vlada dobio priliku da primeni neka znanja koja je sticao od oca šumara i majke lekara i homeopate.
Za razliku od Srbije, u svetu je odavno poznata agrohomeopatija - lečenje biljaka homeopatskim preparatima. Vlada je na taj način lečio nekoliko primeraka našeg drveća (između ostalog i jednu sekvoju) koji su počeli da slabe. Primetili smo neki napredak, ali to se moglo i očekivati jer verujemo da mi svi zajedno zračimo nekom blagotvornom "zelenom" energijom."
