Istraživanja vršena u ovoj oblasti proučavala su različite varijable koje mogu doprineti razvoju poremećaja u ishrani i nezadovoljstva sopstvenim telom, te su prepoznati biološki, genetski, psihološki, sociokulturološki i porodični faktori.

Kada govorimo o biološkim tumačenjima, prema vodećoj fiziološkoj teoriji, ovde je reč o abnormalnom funkcionisanju dela hipotalamusa odgovornog za kontrolisanje uzimanja hrane, seksualne aktivnosti i menstrualne cikluse. Međutim, još nije razjašnjeno da li je taj hipotalamički poremećaj uzrok anoreksije, posledica gubitka težine i ograničenog unosa kalorija ili emocionalnog stresa [Garfinkel i Garner (Garfinkel & Garner), 1982]. Genetski faktori, takođe, ukazuju da je ponavljanje poremećaja unutar porodice prepoznato, ali ne može se sa sigurnošću reći da je to uslov i da se podrazumeva.

Povezane vestiPopularna psihologi…<strong>Kada dečija izbirljivost u hrani prerasta u poremećaj</strong>

Psihološki faktori koji mogu doprineti poremećajima ishrane uključuju prvenstveno nisko samopoštovanje, osećaj neprikladnosti ili nedostatak kontrole u životu, depresiju, anksioznost, ljutnju ili samoću. Osobe sa poremećajima ishrane često boluju od depresije sa jakim osećajem krivice, nedovoljnosti i neadekvatnosti. Buđenje seksualnosti za njih može da bude vrlo bolan period. Hrana je za njih opasna jer imaju patolaški strah od gojenja, te zbog straha od gubitka kontrole nastoje da deo sebe drže u svojim rukama, tako što „kontrolišu” bar unos hrane. Ako hranu posmatramo kao izvor života ili, u psihološkom smislu, kao ljubav – emocije, onda nam poremećaji u ishrani mogu ukazivati na to da osoba na taj način sebi nešto od toga uskraćuje (kažnjava se izgladnjivanjem) ili zatrpava (prejedanjem) i naglo oduzima (povraćanjem), i time stiče i održava taj lažni osećaj kontrole nad sobom ili životom.

Povezane vestiLife coach<strong>Izgubljene bez bliskosti</strong>

Interpersonalni faktori uključuju problematične porodične i lične odnose, poteškoće u izražavanju emocija i osećanja, ismevanje zbog fizičkih nedostataka ili istorije fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Dr Hilda Bruh (Hilde Bruch, 2001) naglašava da u radu sa obolelima od poremećaja u ishrani često pronalazi roditelje koji imaju visoka očekivanja od dece. Prema ovoj autorki, poremećaj u ishrani je odgovor na nametljiv roditeljski stil prilikom kojeg dete postaje izuzetno osetljivo na očekivanja i potrebe svojih roditelja, ali istovremeno se prilikom suočavanja sa problemima adolescencije i odrastanja oseća izgubljeno, prazno i nemoćno.

Marina Apariljato (Apparigliato) i saradnici (2011) kažu da roditelji svojim neprestanim uticajem na detetove izbore oduzimaju njegovu moć i autonomiju, odlučujući za sopstveno dobro, te mu ne dozvoljavaju da istražuje svet na sopstveni način i da se nosi samostalno sa životnim okolnostima i prilagođava na njih. Kao posledica se javlja detetov osećaj nedovoljnosti i neadekvatnosti.

Prema sistemskom porodičnom pristupu, postoje određeni obrasci porodične organizacije koji su povezani sa razvojem i održavanjem poremećaja u ishrani, a simptomi koje ima jedan član porodice (obolelo dete) igraju ulogu u održavanju porodične ravnoteže, pa se poremećaj ne definiše samo kroz ponašanje obolelog pojedinca nego kroz interakcije svih članova porodice [Minuhin (Minuchin) i saradnici, 1978].

Dakle, umesto da se proučava isključivo ponašanje obolelog pojedinca, posmatraju se obrasci ponašanja i komunikacije unutar cele porodice, te se istražuje koje se interakcije i ponašanja mogu dovesti u vezu sa održavanjem poremećaja u ishrani kako bi se te interakcije i ponašanja promenili (Minuhin i saradnici, 1978).

Povezane vestiPopularna psihologi…<strong>5 načina da sprečite depresiju prirodnim putem</strong>

Društveni faktori koji mogu biti uzrok poremećaja u ishrani su kulturni pritisci koji slave mršavost i stavljaju vrednost na dobijanje „savršenog” tela, uske društvene definicije lepotekoje uključuju samo žene i muškarce specifičnih telesnih težina i oblika, ili kulturne norme koje vrednuju ljude na osnovu fizičkog izgleda, a ne unutrašnjih kvaliteta i snage. Svi smo svedoci „kulta lepote” koji propagira mršavost. Razne modne revije, „ikone” džet-seta, pa čak i same bezazlene kritike okoline mogu biti „okidač” za ulazak u ove poremećaje.

Raširenost poremećaja ishrane direktno je proporcionalna učestalosti sprovođenja nekog tipa dijete [Šislak, Krejgo, Meknajt (Shisslak, Crago, McKnight), 1998]. Izrazito restriktivne dijete izazivaju fiziološke promene brojnih telesnih sistema, ali i kognitivne disfunkcije, koje kod izrazito podložnih pojedinaca mogu da podstaknu anoreksiju nervozu [Paton, Karlin i Šao (Patton, Carlin, Shao), 1997].

Paton, Selcer i Kofi (Patton, Selzer, Coffey, 1998) pronalaze da ekstremni dijetaši imaju 18 puta veću šansu za razvoj klinički značajnog poremećaja ishrane u periodu od tri godine. Raširenost dijeta i usmerenost adolescenata na telesni izgled i težinu ne bi trebalo da zanemarimo. Zaokupljenost hranom i dijete mogu voditi prema razvoju poremećaja u ishrani [Mekejl (McHale) i saradnici, 2001], a longitudinalna istraživanja pokazuju da se na osnovu okupiranosti sopstvenom težinom u ranoj adolescenciji može predvideti javljanje simptoma bulimije nervoze kroz vremenski period od četiri godine (Mekejl i saradnici, 2001).

Izvor: Sensa