Psiholog otkriva - kako unaprediti odnos sa detetom: 7 stvari koje treba da uradi svaki roditelj

Roditelj koji detetu dozvoljava da više sati u toku dana provede igrajući igricu, vođen je trenutnim zadovoljstvom svog deteta. Smatra da je neprihvatljivo da dete iskusi s jedne strane frustraciju, a sa druge da to ograničenje doživi kao nedostatak ljubavi. Čest je slučaj, međutim, da roditelji uz pomoć telefona ili računara okupiraju pažnju dece kako bi imali vremena za sebe. Tu se radi i o trenutnoj satisfakciji roditelja, ali i o uverenju roditelja da deci nikad ne sme da bude dosadno, što je pogrešno.

Pokazivanje emocija

Podržavanje iskazivanja osećanja je veoma važna stavka za razvijanje emocionalne inteligencije kod deteta. Iako nam dečije emocije često izgledaju dramatično i preuveličano, ne treba ih tek tako odbacivati (ali ne negiramo da su deca sklona i da manipulišu svojim prenaglašenim emocijama; učite da pravite razliku između iskrenih i manipulativnih emocija). Razumite da i dete ima pravo da bude tužno, povređeno, ljuto, besno. Ukoliko te emocije negiramo kod deteta jer su njegovi problemi ,,smešni’’, šaljemo mu poruku da nije prihvatljivo osećati se na određeni način. Primer je, recimo, otac koji uči sina da je manje vredan ako se rasplače.

Dete će onda mnoge emocije potiskivati, trpeti, neće učiti da kaže ,,ne’’, i ulazi u rizik da razvije neki od anksioznih poremećaja, kao i depresivnost. Takođe, ukoliko dete u sebi gomila ljutnju, ona će početi da se ispoljava kao nekontrolisani bes. Dete, zapravo, treba da usvaja stav da kvalitet odnosa koje tokom života formira sa drugim ljudima zavisi upravo od toga koliko u tom odnosu može da pokazuje svoja osećanja.
Takođe je bitno da roditelj koji se naljuti i razbesni zbog nekog ponašanja svog deteta ima određeni stepen samokontrole.

Dešava se da deca, posebno ona osetljivija, kao sunđer upiju ono što im roditelj u tim trenucima kaže. Kada bes progovori iz nas, često kažemo stvari koje inače ne bismo, a posebno ne na način na koji tad kažemo. Na osnovu reči koje se tada upute, dete može razvijati sliku o sebi. Velika je greška detetu koje dobije lošu ocenu reći: ,,Ti si glup/-a! Kako je moguće da to ne možeš da naučiš??? Kako to da je u odeljenju bilo deset petica, a ti si dobio/-la trojku???

Kako su drugi imali dovoljno vremena da se spreme za kontrolni, a ti ne???’’. Umesto toga, saslušajte svoje dete iako ste ljuti, i budite odrasli – nemojte reagovati u afektu, a pažnju usmerite na rešenje: ,,U redu, dobio/-la si trojku jer nisi dovoljno učio/-la. Šta možeš iz toga da zaključiš?’’. Vikanje, vređanje i poređenje će produbiti konflikt, i stvoriti tenziju, inat i otpor kod deteta. Usled preplavljenosti jakim emocijama, kapacitet da se čuje druga strana se značajno smanjuje. Razgovarajte ,,hladne glave’’ i nađite rešenja koja su prihvatljiva za obe strane.

Postavljanje pravila koja se dosledno poštuju

Ovo se odnosi na obe strane. Od najranijeg detinjstva, roditelji treba da postavljaju određena pravila i granice u skladu sa uzrastom kako bi dete raslo u zrelu ličnost sa razvijenom samokontrolom – pomoć oko kućnih obaveza, sređivanje sobe, pristup računaru i mobilnom telefonu tek kada se obave svi školski zadaci, vraćanje iz grada u dogovoreno vreme. Da bi se dete pridržavalo pravila, korisno je da unapred zna koje će mu zadovoljstvo biti uskraćeno ukoliko bude postupalo suprotno, a koje priušteno ukoliko ispuni svoje obaveze.

Međutim, kada dete dođe u tinejdžersko doba, i roditelji moraju poštovati neka pravila koje postavlja tinejdžer, odnosno odrastanje samo po sebi. To su najčešće pravila koja se tiču njegove privatnosti i slobode, što mnogim roditeljima teško pada – ali uspešno roditeljstvo podrazumeva da dete ima mogućnost i da greši i da uči iz svojih grešaka. Tako se s jedne strane gradi poverenje, a sa druge razvija samostalnost. Previše protektivni vaspitni stavovi nisu poželjni (detaljnije o vaspitnim stavovima pročitajte ovde).