Kako funkcioniše zakon privlačenja u ljubavi: da li se suprotnosti zaista više privlače?

Suprotnosti se privlače? Kao magnet. Neobjašnjivo, ali tako je. Ili se, ipak, privlače sličnosti? To kao da ima više smisla. Prirodnije je. Da li je? Neki brane prvu, neki se zalažu za drugu teoriju privlačnosti. Na kom polu je istina? Da li je partner, kako se često tvrdi, zapravo naš odraz u ogledalu? Kada ga pogledamo, u njemu vidimo sebe. Svidelo nam se to ili ne. Tragamo li, možda, za osobom koja je sasvim drugačija od nas, ali nesvesno u njoj tražimo (i prepoznajemo) nešto što bismo voleli da imamo? ŽeljkaKurjačkiStanić, psiholog i psihoterapeut, pomaže nam da razrešimo dilemu. Za početak, ona objašnjava kako funkcioniše zakonprivlačnosti.

Kada govorimo o hemiji, nije lako da se taj proces i njegov koren verbalizuju. Jer taj osećaj, kaže sagovornica, dolazi iz unutrašnjeg deteta, onog najstarijeg dela naše ličnosti. Potiče iz vremena dok još nismo znali ni da govorimo, koje se ravna i prosuđuje uglavnom na osnovu osećanja, a ne razuma.

- Ako se sa nekim osećamo sigurno, bezbedno, kao "kod kuće", svoji, ušuškani, puni životne energije i želja, takav neko će nas privući. A da li je sličan nama po nekim spoljašnjim odlikama ili ne, to nije toliko važno. S druge strane, postoje ljudi koji ne mogu da se zaljube ili su se mnogo puta opekli i ne žele da troše godine na nova razočaranja, pa odlučuju da izaberu nekog ko im je sličan i s kim će se lepo slagati. To je sasvim u redu za "cvetanje", a ne novo ranjavanje - kaže psiholog.

Predrasuda je da je osobama koje su slične monotono u vezi/braku. Sagovornica, međutim, naglašava da je to zaključak koji može da se izvede samo površno, ako odnos posmatramo sa strane. - Neko može da bude iz naše struke, pa da na prvi pogled imamo beskrajno mnogo tema za priču, a da nam razgovori ispadnu naporni i dosadni. A neko se, međutim, bavi sasvim drugačijim poslom, a tako lepe i inspirativne razgovore vodimo sa njim. To je zato što postoji iskra međusobnog oduševljenja, povezanosti i zainteresovanosti da otkrijemo još nešto o toj osobi - objašnjava psiholog.

Teorija da je partner zapravo naš odraz u ogledalu temelji se na tvrdnji da ono što smo mi suštinski, tražimo u drugom. Baš to i takvo. Sagovornica iznosi svoju "teoriju":

- Pošto suprotan pol uglavnom ne doživljavamo kao konkurenciju, možemo da se divimo onome što u njemu prepoznajemo kao naše ili čemu i sami težimo. Na neki način, zaljubljujemo se u sopstveni ideal, u savršenu sebe koju vidimo u drugom. Ali postoje i drugačije teorije. Jedna od njih kaže da se okrećemo za onim što nam nedostaje, a što žarko želimo. Zaljubljujući se u osobu koja te osobine poseduje, nadomešćujemo ono što nam je uskraćeno ili što sami sebi uskraćujemo. Privlači nas, prema toj teoriji, fantomski, amputirani deo naše psihe koji pronalazimo u drugoj osobi - smatra psihoterapeut.

Jedna od teorija refleksije je da u svoj život ne privlačimo ljude po svesnim kriterijumima, već po onome što naš mozak prepoznaje kao slično. Da li je tako?

PageBreak

- Postoje dva načina na koja možemo biti u partnerskom odnosu, a da budemo zadovoljni, ispunjeni i srećni. Za koji od njih ćemo se odlučiti zavisi od naše emotivnosti, želja, iskustva i očekivanja. Neko može da bude istinski srećan u partnerskom odnosu samo ako postoji hemija, iskra telesne i duhovne privlačnosti i uzbuđenja koje dolazi iz unutrašnjeg deteta. Druga osoba, pak, možda uopšte ne može da oseti takvu varnicu ili je imala previše lošeg iskustva i ne želi da ga ponavlja. Ona o partneru više razmišlja, a manje oseća. Kada o njemu misli ili priča, najvažnije reči su poštovanje, sigurnost, vernost, a manje važne su hemija, seks, uzbuđenje, razigranost. Bilo koji od ova dva kriterijuma izbora partnera je sasvim dobar ako osobi odgovara - objašnjava psiholog.

Kako se onda dešavaju neretke situacije u kojima se dobra devojka zaljubljuje u problematičnog momka i potpuno gubi pamet za njim? Ako izuzmemo mladalački zanos, kako se objašnjava ako devojka stalno ponavlja taj model? Da li to govori o nekom njenom potisnutom/skrivenom delu ličnosti? Sagovornica "Života plus" kaže da tek ako se ponovi tri puta možemo da govorimo o obrascu.

- Prvi put ne znamo u šta se upuštamo, drugi može da bude slučajnost, a treći nam već govori da bi to mogao biti deo patološkog modela. Samodestruktivni obrasci u ljubavi nastaju, najčešće, u ranom detinjstvu. Devojčica, posmatrajući i slušajući roditelje, uči kakvi su muškarci i kakvi će joj jednog dana biti privlačni. To ne znači da ona želi alkoholičara zato što je njen otac bio alkoholičar. Ona uopšte ne želi takvog. Ali to okruženje joj je u isto vreme i odbojno i poznato i bezbedno. Koliko god da joj je teško sa nekim ko pije, ona zna šta treba da radi sa njim, taj obrazac joj je poznat. Ako je tata nipodaštavao i omalovažavao žene, a ona je volela svog tatu i tata je voleo nju, ona možda neće osećati istu količinu odbojnosti prema takvim muškarcima kada odraste, kao što bi osećala neka devojka čiji je otac poštovao žene - navodi psiholog.

Izbor unutrašnjeg deteta

Pretpostavka je da veće šanse za harmoničan ljubavni odnos imaju parovi koji su slični. Ali, da bismo bili srećni sa partnerom koga izaberemo, nekoliko delova naše ličnosti mora da bude usaglašeno.

- Onaj delić koji razmišlja racionalno, procenjuje da li je veza izvodljiva, da li je partner nasilan, neveran, zavisnik, imamo li želja oko kojih se ne može napraviti kompromis (kao što je roditeljstvo). Tu je i onaj deo koji analizira porodične i lične vrednosti i ideale kojima su nas roditelji učili. I naposletku, ono naše unutrašnje dete, koje često ima glavnu reč, a koje se zaljubljuje i oduševljava. Ako je, pak, to dete bilo povređivano, ono može da odluči da ne želi euforiju, i da dozvoli drugim delovima da odluče o partneru - tvrdi psiholog.

Međutim, kada se privuku slične osobe, baš ta sličnost može da bude potencijal za trzavice i rasprave, ukoliko se jedno ljuti na loše partnerove poteze/navike/razmišljanja koje zapravo prepoznaje kod sebe. To se, kažu stručnjaci, naziva mehanizmom odbrane od neprijatnosti.

- Ili čistom projekcijom. Ona funkcioniše tako što ono što nam je teško prihvatljivo ili potpuno neprihvatljivo kod nas, prebacujemo na drugu osobu, kao da je to njena osobina, a ne naša. Takođe, na neke odlike koje naslućujemo, kada prepoznamo kod drugih, reagujemo preterano burno i nasilno. Umesto da se borimo sa sobom, što je teško, mi napadamo druge. Ovo se odnosi na vrlo suptilne, lične osobine i postupke koje samo dvoje ljudi mogu da prepoznaju, a često čak i njima promiče pravi razlog "neprijateljstva" - zaključuje sagovornica.

Izvor: Novosti