Kako da nastavimo život kada nas tragedije i traume izbace iz životnog toka

Univerzum nije uvek milosrdan prema nama, često nam na krajnje surov i nemilosrdan način šalje opomene i lekcije čiji je cilj da nas osveste, probude i očiste od svega lošeg što se u nama nakupilo. Na nama je da naučimo da i takve situacije prihvatimo, da se prilagodimo novim okolnostima i povežemo sa nepresušnim izvorom snage u nama.

I zaista, kad god su se dešavale prirodne ili katastrofe izazvane ljudskim faktorom, uprkos ogromnim gubicima, ljudi su u sebi pronalazili nešto neuporedivo vrednije i postojanije. Nesreća ih je ujedinjavala, stvarao se duh zajedništva i solidarnosti, čemu smo pre mesec i po dana svi svedočili.

Za vreme poplava mnogi su pokazali izuzetnu pribranost s obzirom na zastrašujuće okolnosti, drugi su pak bili zbunjeni, uplašeni, ljuti... Psiholozi, lajf koučevi i drugi iz sličnih struka, pomagali su ugroženima da se suoče sa tragedijom koja ih je zadesila. Te brze intervencije svakako su bile od velike pomoći. Međutim, život ide dalje, ali u potpuno drugačijim okolnostima. Nije lako vratiti se u kolosek, početi ispočetka, pronaći smisao i svrhu koja je naizgled izgubljena.

Ipak, pronalaženje smisla čak i u tragičnim okolnostima može da ublaži bol i ljudima vrati snagu onda kada im je najpotrebnija. Ako je čuveni Viktor Frankl uspeo da ostane optimista i nađe svrhu svog života, iako je u nacističkom logoru izgubio suprugu, majku, oca i brata, bio žrtva holokausta i izložen gladi, hladnoći i mučenju, onda i mi direktno ili posredno pogođeni poplavama koje su promenile tokove naših života imamo snagu da nađemo smisao postojanja. Viktor Frankl je rezonovao da čak i u najstrašnijim uslovima pojedinac ima slobodu da izabere kako će da gleda na okolnosti u kojima se našao, te da i u njima pronađe dublje značenje svog života.

U normalnim okolnostima naš zadatak je da kreiramo život kakav želimo, po našoj meri, i da vredno radimo na ostvarivanju ciljeva. Međutim, univerzum nije uvek milosrdan prema nama, često nam na krajnje surov i nemilosrdan način šalje opomene i lekcije čiji je cilj da nas osveste, probude i očiste od svega lošeg što se u nama nakupilo. Ponekad se nađemo u okolnostima koje nismo svesno kreirali, pa čak imamo osećaj da više ništa ne zavisi od nas, da ne držimo konce u svojim rukama, da smo žrtve nečega ili nekoga.

U takvim situacijama, koje su objektivno teške, ne treba da upadnemo u zamku razočaranja, jer nam život nije dao ono što smo od njega očekivali. Naprotiv, poput Viktora Frankla treba da se zapitamo šta nam je činiti, kakav može da bude naš doprinos, kome možemo da budemo od koristi, i na kraju krajeva, šta možemo da uradimo sami za sebe kako bismo se povratili od šoka, preboleli traumu i nastavili sa svojim životom. Uvek postoji nit koja, ma kako tanka bila, može da nas održi i u najgorim trenucima motiviše da prevaziđemo osećaj nemoći. Život je besmislen samo ako ne koristimo lične potencijale i ako ih ne usmerimo ka onome što za nas predstavlja svrhu života. Uprkos tome što nismo uvek krivi za okolnosti u kojima smo se našli, u najtežim situacijama treba da preuzmemo odgovornost za sebe i svoje bližnje.

PageBreak

Pronalaženje novog smisla

Omiljen citat Viktora Frenkla bila je Ničeova rečenica „Onaj ko ima odgovor na pitanje zašto živi, ima odgovor i na pitanje kako da živi". Održala ga je, osim uspomena na ženu koju je voleo, želja da uz pomoć sećanja ponovo napiše rukopis koji je tokom rata naizgled otišao u nepovrat. I dok su drugi u tako teškim uslovima imali utisak da im je život bezvredan, da više nemaju za šta da se bore niti čemu da se nadaju, Viktor je zaključio da mora da nađe hrabrosti i razlog da živi.

Dan za danom postavljao je sebi isto pitanje: „Šta je ono što život očekuje od mene?" Kasnije je podučavao da nije zadatak čoveka da opstane i preživi, već da se suoči sa specifičnom situacijom u kojoj se našao i da u okviru toga pronađe istinu koja će ga spasti i osloboditi. Nažalost, ponekad je potrebno da se desi nešto najgore, što nismo mogli ni da pretpostavimo, kako bismo se suočili sa dubokom patnjom koja ima snagu da nas preobrati.

Posledice traumatičnog iskustva, nažalost, traju mnogo duže nego što u prvom trenutku možemo da pomislimo. Nekome će biti potrebno nekoliko nedelja da se oporavi, dok će drugima trebati godine da povrate ravnotežu i unutrašnji mir.

Zato je neophodno da preduzmemo i konkretne korake kako bismo što pre prevazišli tešku fazu.

Svima mogu da pomognu bliski odnosi sa porodicom i prijateljima. Ukoliko imamo osobu koja nas prihvata i razume, tuga će lakše da prođe. Međutim, ponekad se dešava da nas bližnji guraju da prevaziđemo traumu pre nego što smo za to spremni. Zato je u nekim situacijama potrebno potražiti stručnu pomoć osobe koja je nepristrasna i koja će nas usmeriti da na pravi način otpustimo bol.

PageBreak

Kako da pomognete sebi

Dajte sebi vremena. Potrebno je vreme - ponekad su u pitanju nedelje ili meseci - kako biste prihvatili ono što se se dogodilo i naučili da živite u novim okolnostima.

Razgovarajte. Povežite se sa ljudima koju su doživeli istu sudbinu. Najbolje možete da razumete jedni druge, pa se ne ustručavajte da podelite zajedničku muku. I ako zaplačete, neće vam biti neprijatno jer će vas ljudi koji imaju isto iskustvo mnogo bolje razumeti. A i vi njih.

Odvojte neko vreme samo za sebe. Potrudite se da ponekad ostanete nasamo i radite ono što volite. Povežite se sa svojim najdubljim osećanjima, ali pre svega sa snagom u sebi.

Napravite novu rutinu. Organizujte se tako da ravnomerno rasporedite dnevne obaveze, da budete okupirani (ali ne previše) i imate vreme da bar mali deo dana provedete nasamo ako vam to prija. Takođe, preporučuje se da svaki dan ležete i budite se u isto vreme i pritom odvojite dovoljno spavate. San je okrepljujuć, pomoći će vašoj pshi i organizmu da se što pre oporave. Nastojte i da imate redovne i umerene obroke.

Radite sasvim obične stvari. Možda će vam najviše prijati da se nađete sa prijateljima sa kojima se inače družite i radite sve što ste ranije radili. Neka u vašem životu postoje i aktivnosti koje vas ispunjavaju i u kojima se nećete vraćati na priče o traumi. To ume da bude vrlo isceljujuće.

PageBreak

Lice i naličje krize

I na kraju, krize uvek imaju lice i naličje. Ili ćemo dopustiti da nas blokiraju, ili ćemo ih doživeti kao priliku da rastemo. Ljudi koji su uspeli da se oporave od trauma kasnije su govorili da su iz njih izvukli niz neočekivanih koristi, pa su krizu smatrali blagoslovom koji ih je prodrmao, osvestio i naučio pravim vrednostima.

Naučili su da se raduju malim stvarima, pa je zahvaljujući tome njihov život postane smisleniji, bezbrižniji i srećniji. Kada se rane iscele, u sebi prepoznajemo unutrašnju snagu za koju do tada nismo znali, postajemo saosećajniji, samosvesni i sposobni da osetimo dublje zadovoljstvo i spokoj.

Ne potiskujte osećanja. Kada nas nešto sasvim izbaci iz koloseka, prirodno je da nas zapljusnu jaka osećanja i njih se ne treba stideti. Potiskivanje može učiniti da se osećamo još lošije i na taj način ugrozimo zdravlje. Pričajte o onome šta vas je zadesilo i kako se osećate, plačite ako vam se plače. Ipak, ne vezujte se za takva osećanja, nemojte dozvoliti da ona postanu deo vašeg identiteta. Ispoljite ih i pustite da prođu. Sve prođe, pa i tuga.

Ne preterujte u aktivnostima. Da ne bi previše patili, mnogi se potpuno usmere na rad i aktivnosti, jer tako odvraćaju sećanja na neprijatan događaj. Iako se čini da je to dobra strategija, pokazalo se da će traumatska osećanja kad tad isplivati, a tada je teže osloboditi ih se. Dakle, ne preterujte u aktivnostima, dajte sebi oduška da ispoljite emocije koje vas pritiskaju.