Sigurno vam se više puta dogodilo da vam neko pripisuje sopstvene negativne osobine. Verovatno ste i sami to nesvesno radili, a onda tek posle osvestili da ste nekome zapravo "prišili" nešto svoje. Baš kao što projektor izbacuje sliku na platno, tako i mi na druge projektujemo neke svoje slike verujući da pritom gledamo u njih, a zapravo gledamo u negirane, odbačene delove sebe.

To radimo prilično često - predajemo svoje nesvesne paketiće drugima - i možemo reći da je to normalno, ljudski, osim kada su projekcije izrazito snažne pa ne samo što komplikuju odnose nego uništavaju i jednu i drugu stranu, i "projektore" i "platna". Kada neko projektuje uveren je u svoju sliku. Na primer, ljubomoran muškarac koji ženu vidi nevernom, može zapravo sam biti sklon prevari ili flertu. Ili, možete biti uvereni da je vaša prijateljica postupila sebično jer vam nije učinila neku uslugu, a zapravo je bilo sebično od vas da tražite od nje takvu uslugu.

Primera je bezbroj - od situacija u kojima neko kritikuje vaš fizički izgled a zapravo je sam nezadovoljan svojim, pa do situacija u kojima ne možete priznati sebi da vam se neko ne sviđa i da ga želite odbaciti pa onda projektujete da se vi ne sviđate njemu i da on odbacuje vas. Osim negativnih, skloni smo projektovati i pozitivne karakteristike. To se obično događa pri zaljubljivanju. Recimo, potencijalnog partnera vidimo sposobnim, saosećajnim, kreativnim ili inteligentnim, a on se posle pokaže neambiciozan, nezainteresovan i dosadan. To se redovno događa kada zbog manjka osećaja sopstvene vrednosti ovakve kvalitete nismo u stanju da sagledamo i negujemo u sebi.

Pripisivanjem tih kvaliteta potencijalnom partneru i maštajući o ljubavi s njim, vidimo i sebe obasjane tim kvalitetama. Ideja koja leži u podlozi ove varke glasi da ako bih bila prihvaćena od nekog ko je tako sjajan - to sigurno znači da sam i ja sjajna. A cela varka proizlazi iz toga što potvrdu i prihvatanje tih svojih kvaliteta nismo u dovoljnoj meri dobijali u detinjstvu, u krugu svoje porodice pa ih tražimo od potencijalnog partnera - retuširanog sjajnom, idealiziranom projekcijom.

Test ličnosti: saznajte kako vas drugi vide...

Sigmund Frojd, koji se prvi ozbiljnije bavio konceptom projekcija, smatrao je da se projekcije ne događaju slučajno, nego da osoba koja projektuje cilja na nešto što u maloj meri zaista postoji u drugoj osobi, a zatim to preuveličava. Kada je reč o negativnim projekcijama verovatno ste se već susreli s ljudima koji tragaju za nekom vašom slabošću samo da bi vam dodali so na ranu. Na taj način oni se trenutno rasterete, podignu se "iznad" vas, a vi ostajete "ispod" - koprcati se u bolnom osećanju posramljenosti, obezvređenosti ili nekompetentnosti.

Projekcija je zapravo obrambeni mehanizam. Da bismo se obranili od neugodnih impulsa, negiramo njihovo postojanje u sebi i pripisujemo ih drugima. To donosi privremeno rasterećenje, ali pod cenu odmaka od realnosti. Na ovaj način stupamo u odnos s odbačenim delom sebe, ali na sigurnoj udaljenosti, bez osećanja srama ili straha od kazne.

Deo sebe koji projektujemo na drugoga (na primer, nemoćnog sebe koji strahuje da će ga drugi videti nesposobnim ili, recimo, nevernog sebe koji strahuje da će ga drugi videti nemoralnim) nikada nije izgubljen. Tog dela se ne možemo rešiti projektovanjem iako upravo to nesvesno pokušavamo. Odbacivanje dela sebe unutra ostavlja bol i prazninu koji stalno podsećaju da nešto nije u redu.

Kada projektujemo pozitivne osobine, neugodan impuls dolazi iz dubokog uverenja da mi lično nemamo te kvalitete koje izviru iz nas - na primer, inteligenciju, kreativnost ili lepotu. Kada bismo pomislili da imamo te kvalitete, nastupio bi sram, ideja da smo umišljeni ili strah od ismevanja. Zato zaljubljivanje, pa makar i u "pogrešnu osobu", može biti izvrstan putokaz za otkrivanje skrivenih i odbačenih delova sebe.

PageBreak

Ogledanje i individuacija

Projekcije izviru iz nesvesnih fantazija. U glavi se nižu scenariji, priče, slike... A zatim sledi projekcija. Kada neko ima ulogu platna za naše projekcije, onda ga ne vidimo.

Vidimo samo ono što smo projektovali. Pritom su naši neuroni reflekcije, koji su podloga za empatiju, metaforički rečeno - ugašeni.

Ono što vidimo je odbačeni, negirani deo sebe. Kada je taj odbačeni deo pozitivan, odnosno, kada je u pitanju idealizacija, može doći do procesa ogledanja - do potrage za sobom, boljim i kvalitetnijim (ili čak idealnim, savršenim) u očima drugog.

Kada se zaljube dve osobe koje međusobno ogledaju svoje kvalitete, to može biti nalik na Ikarov let prema suncu. U nesvesnoj želji da izmame što idealniju sliku sebe u očima potencijalnog partnera, jedno drugom pripisuju bogolike kvalitete koje u sudaru s realnošću padaju u vodu.

Idealizacija stvara jedno posebno emotivno ozračje koje nakon upoznavanja osobe od krvi i mesa - s njenim stvarnim kvalitetama i stvarnim manama - nestaje. Neki ne mogu da podnesu to razočaranje i odmah kreću dalje u potragu za novim savršenim "ogledalom", a neki se okrenu sebi pokušavajući da shvate šao im se zapravo dogodilo.

U trenutku kada tuga zbog gubitka "savršenog ogledala" postane tuga zbog nemogućnosti prepoznavanja "sjajnih kvaliteta" unutar sebe, počinje proces povlačenja idealizacije. Priznanje osećanja manje vrednosti, povređenosti, tuge, ljutnje i svega ostalog što ostaje nakon gubitka potencijalnog partnera koji nam je, "ogledajući nas", davao potvrdu naših kvaliteta, može voditi prema dubljem upoznavanju sebe i prema sasvim novom načinu negovanja sopstvenih osećanja.

Svako povlačenje projekcije je važan korak na putu prema celovitosti ili - prema Jungovim rečima - prema individuaciji. Kada projektovani sadržaj povučemo unutra, onda s njim možemo nešto i uraditi. Na primer, žena koja se zaljubila u muškarca kojeg je smatrala vrlo uspešnim, nakon što "progleda" i razočara se u njega ima snage da sama postiže svoje uspehe. Ili, žena koja se zaljubila u poznatog umetnika, nakon što se "odljubi" može da otkrije da i ona ima talent koji uopšte nije realizovala. Ista je stvar i s negativnim projekcijama.

Odbačeni delovi sebe koje najčešće projektujemo su:

  • sebična ja
  • zavidna ja
  • narcisoidna ja
  • povređena ja
  • nekompetentna ja
  • agresivna ja

Kada priznamo, prihvatimo i emotivno doživimo odbačeni deo sebe, taj deo prestaje biti unutrašnji neprijatelj kojeg se treba rešiti i postaje prirodan deo unutrašnjeg sveta koji počinje da radi za celinu. To je dugotrajan proces u kom istu projekciju moramo da vidimo mnogo puta i da dopustimo bol njenog postojanja, ali u tom procesu se učimo isceljenju...

"Sebična ja" tako može postati zaštitnica ličnih granica, "zavidna ja" podstiče postignuća, "narcisoidna ja" može da se pretvori u osobu koja ceni sebe, "povređena ja" može da nauči da uživa u svojoj senzibilnosti i mekoći, a "agresivna ja" može da se izbori za sebe i da se odbrani kada je napadnuta, a "nekompetent­na ja" može da postane osoba koja osećaj sigurnosti gradi unutar sebe, a ne prema kakvim spoljašnjim ocenama i priznanjima.

Iako proces povlačenja projekcija nije ugodan, na kraju tog puta čeka nas puno kvalitetniji život, a stalno projektovanje ide ukrug, vodi u stalno ponavljanje. Kada je reč o negativnim projekcijama, ono "loše" u sebi (odnosno ono što je etiketirano kao loše) vidimo u drugima da bismo pred samima sobom sačuvali neku, koliko-toliko dobru sliku sebe. No, ne možemo zatvoriti oči pred činjenicom da svojim projekcijama povređujemo ljude oko sebe i zbog toga stalno dobijamo potvrdu da smo loši.

Da li je déjà vu puka sličnost sa uspomenama...

Kada je reč o pozitivnim projekcijama, ono "dobro" (sopstvene nedostižne kvalitete) vidimo u drugima da bi uz njih i sebe videli dobrima, međutim, ta slika nas uvek iznova napušta i uvek iznova pred samima sobom ispadamo loši. Put kojim nas vode projekcije stalno iznova vodi do boli i razočaranja, sve dok ne shvatimo da to nije put, nego slepa ulica.

Na kraju te slepe ulice je deo nas za koji smo zaista bili slepi - unutrašnje mesto kog nismo bili svesni. Zato ne možemo reći da su projekcije loše. One nisu ni dobre ni loše - one su čarobni i bolni putokazi, prsti koji stalno upiru u mesta u nama koja tek treba da otkrijemo...