Zašto nam je teško da prihvatimo različitosti

Ne postoji ispravno i pogrešno, ne postoji način da utičemo na to kako će neko drugi doživeti istu stvar koju gledamo. I u tome je lepota. Klod Mone je slikao istu scenu dve godine, dva plasta sena na polju, a u zavisnosti od doba dana, svetla, vlažnosti vazduha slika je uvek bila drugačija.

Iz nekog razloga, ove različitosti ne raduju ljude. Kao da ih onespokojavaju, unesu nemir i stvaraju sumnju u istinitost sopstvene predstave. Ne postoji ispravno i pogrešno.

Lepota istine upravo jeste što ona nije u nama kao posmatračima, već u ta dva plasta sena: nepomerljivi i tihi oni nam ne nameću svoju istinu - ona je jednostavno tu. Princip po kome posmatramo stvarnost oko sebe važi i za ljude koji prolaze, dolaze i zadržavaju se u našim životima.

PageBreak

Kako posmatramo stvarnost...

Slučajni susreti, prijateljstva, poslovni i porodični odnosi: sve to podleže istom pravilu. Svaki čovek nosi svoju istinu koja ne može zavisiti od onoga kako ga mi doživljavamo. Za razliku od dva plasta sena, mi sa ljudima ulazimo u interakciju i to je tačka u kojoj se ponajviše rađa naše nespokojstvo vezano za različitosti.

Predlažem svakome ko želi malo da ispita svet u kome različitosti vladaju da odluta u maštu Ursule Le Guin.

Sjajna američka spisateljica koju nazivaju jednom od najboljih savremenih autora naučne fantastike stvara svetove u kojima ne caruju nerazumljive haj-tek naprave, vremenska putovanja ili mračna velikobratovska atmosfera.

Njen svet je svet različitosti u kome se prepliću kulture, religije, mentaliteti i modaliteti seksualnosti i ljubavi koji naglašavaju upravo ono kroz šta mi prolazimo kroz svoj hod po zemlji. Izazov prihvatanja nekog drugog je, pre svega, izazov prihvatanja sebe.

Sposobnost da se stavite na raspolaganje i tumačenje drugima onakvi kakvi jeste je trenutak vrhunskog samoprihvatanja u kome ponajpre vi sebe više ne prosuđujete.

5 reiki principa dobrog života (1): Kako da danas stvarno ne budete ljuti...

Šta stoji između tebe i mene? Prostor beskrajnog nerazumevanja, različitosti i potrebe da se bude istovremeno drugačiji i isti. Kada smo drugačiji ističemo svoju individualnost, to nam je potrebno kako bismo se izdvojili, osetili zaokruženost i posebnost sopstvenog postojanja. Opet, ta izdvojenost nas ugrožava, izoluje, te istovremeno imamo potrebu da se poistovetimo sa onim drugim. Da kažemo: „ Pa da, i ja isto tako!", „ I meni se to događa..."

U svojoj suštini, svi smo mi proizvod različitih napajanja koja tvore unutrašnju dinamiku. Kako je unutra, tako je i spolja. Različiti motivi, potrebe, odluke, misaoni procesi i reakcije, osećanja i očekivanja čine dinamiku koja postoji u našim odnosima. Ono što nam je možda najteže jeste da sopstvenoj dinamici damo drugačiji kvalitet i tako je projektujemo i spolja.

Kada makar i za momenat postanemo ti plastovi sena, tihi u sopstvenoj istini, postaje potpuno nebitno koje je doba dana i ko nas posmatra. Momenat u kome se odreknemo svoje različitosti zarad sopstvene istine je onaj u kome iskreno i bez prosuđvanja možemo da osetimo druge ljude. Tada postaje nebitno da li ih razumemo ili ne, da li shvatamo prirodu njihove dinamike jer smo u stanju da jednostavno prihvatimo njihovu istinu.

Kod Ursule Le Guin videćete savršenu beznačajnost prosuđivanja naših različitosti. Na ovom svetu, na bilo kom svetu. U ovoj stvarnosti, u snovima. Kada se usudimo da se razotkrijemo mi sami, nesaglediva je daljina koju možemo u drugima da prepoznamo.

Ponekada nešto ne mora da nam se dopada, ali u krajnjoj liniji, svaki čovek je malo umetničko delo i nemamo svi isti ukus za iste stvari. Ali dobro je kada stojimo pred nekim platnom da možemo da ga shvatimo, da prepoznamo trud, da shvatimo ideju i da prihvatimo istinu koju nam saopštava. Trenutak u kome zavolimo umetnost ljudi koji nas okružuju je čin stvaranja u kome se međusobno prepoznajemo i priznajemo. Tiho i iskreno, kao dva plasta sena.

Izvor: Sensa