Učitelj umetnosti susretanja

Oni koji vežbaju s Dejanom Ilićem sve vreme su u pokretu, kao da plešu. Krećući se otvaraju telo, um i srce. Taj „ples“ ima svoj kostur, svoju koreografiju, ali ona nije stroga, sastoji se od niske vežbi koje teku, prelivaju se jedna u drugu, kao što potok teče. Ovaj način vežbanja Dejan je bazirao je na Ki aikidu i srodnim disciplinama, nazvao ga je „Radionica za razvoj pokreta“, iz koje je nastao Centar za razvoj pokreta, a cilj mu je očuvanje telesnog i mentalnog zdravlja.

Na početku je sve priče o duhovnim aspektima borilačkih veština, lekovitosti vežbanja, održavanju zdravlja kroz pokret, meditativnim vežbama - usvajao samo na nivou informacija. U njega se kao u žednu posudu slivalo sve do čega je mogao da dođe: upažnjavao je Wing Chung kung fu, Tai Chi Chuan, Qi Gong, Bato Do (stil japanskog mačevanja), a poslednjih trinaest godina usavršava Ki Aikido u kome ima majstorsko zvanje 1. Dan.

Kako biste aikido objasnili nekome, a da, kao sada meni, nemate mogućnost da pokažete nijedan pokret?

- Prostor u kome se vežba aikido naziva se dođo. Kada sam prvi put ušao u salu za vežbanje - dođo, iznenadila me je vesela atmosfera, svuda oko sebe video sam nasmejane ljude. To je bilo potpuno različito iskustvo od onih koja sam do tada imao: baveći se drugim borilačkim veštinama sretao sam samo namrgođene i ljute tipove. Takve emocije možda imaju smisla na bojnom polju, ali u svakodnevnom životu nema im mesta. Na svom najvišem nivou aikido je veština komunikacije. Služi i za samoodbranu, bez nanošenja povreda, pa se zato smatra jednom od najtežih borilačkih veština. To je moderna japanska borilačka veština u koju su uključene i tehnike disanja i meditacija, a koju njen osnivač Morihei Uješiba definiše kao „umetnost mira“.

Reč aikido čine tri sloga ai, ki, do (harmonija, energija, put) pa taj pojam prevode i kao „put harmonije kroz energiju“, ali i kao „umetnost susretanja“. Vežbanjem aikida spajamo se sa duhom Univerzuma, što nije ništa drugo do ljubav veličine univerzuma. Ki (kineski: či) često se prevodi kao dah snage, sila, energija, ponekad čak kao duša. Kažu da ne moraš da veruješ u ki, ali da moraš da ga razvijaš. Budući da se ki često vezuje za duhovno, aikido se smatra jednom od najduhovnijih borilačkih veština i naziva se još pokretnim zenom.PageBreak

Put ka sebi

Kakvi događaji, kakva iskustva su vas usmerila na put prema sebi?

- Velika prekretnica u mom životu bio je odlazak u vojsku 90-tih. Onima koji su u to vreme živeli na ovim prostorima ne treba objašnjavati šta to znači. Sreo sam se sa energijom destrukcije koja je počela da me razara, pa je sticanje unutrašnjeg mira postalo centralna tema mog života. Tražio sam načine da pređem na „sunčanu stranu ulice“, svetle predele života. Otkrio sam aikido, a nešto kasnije i pravoslavlje, na nov i pun način. Do tada sam, u periodima kada sam živeo s babom i dedom, imao priliku da upoznam običajni deo pravoslavlja, rituale, ali mi se to nije „zadržavalo u kadru“. Od presudnog značaja bio je i odlazak na Hilandar 2002. godine. Prepustio sam se miru koji vlada na Svetoj Gori i razrešio neka važna unutrašnja pitanja.

Da li ikada sumnjate u svoje izbore?

- Pre dve godina izgubio sam oca, majku i sestru koja je imala 29 godina, završila je arhitekturu i obožavala feng šui. Otišli su u obližnju prodavnicu da nešto kupe, na njihov auto naleteo je momak svojim autom u punoj brzini i meni se u jednom danu srušio svet. Imao sam 34 godine. Kako dalje? To je bio trenutak u kome sam svu snagu i sva znanja koja sam stekao morao da usmerim na sopstveni opstanak. Sve ono što sam pre toga naučio i vera u Boga pomogli su mi da iz toga izađem zdrav. Taj momenat me je učvrstio u uverenju da sam na pravom putu i da ono što znam treba da prenosim drugima.

Moji roditelji su i kao ljudi i kao profesionalci bili veoma moralni i etični. Osećao sam da, nastavljajući da podučavam ljude onome u šta duboko verujem učestvujem s roditeljima u misiji darivanja zdravlja i da im tako, na neki način, vraćam dug za sve što su u mene uložili, da na svoj način nastavljam njihovu priču. Idem dalje, shvatio sam šta je važno, a šta nevažno, koliko su diskutabilni materijalni koncepti života koji ljude često čine napetima i nesrećnima. Moji časovi su posle toga postali nadahnutiji, zato što su dobili novo snažno uverenje, da treba da se bavim samo ovim čime se bavim.

Kako je nastao Razvoj pokreta?

- Počelo je da mi smeta što se Ki aikido predstavlja samo kao borilačka veština. Poznavao sam sve te veštine koje sam sam vam pomenuo, a sreo sam se i s teatrom pokreta, jogom, šiacuom, thai masažom... Podstaknut svim tim znanjima uobličio sam, početkom ovog veka Razvoj pokreta, verujući da je istina jedna, a putevi do nje različiti. Sve što znam integrisao sam u Razvoj pokreta (razvijajmo se kroz pokret) koji se bazira na četiri principa: zdravlje, funkcionalnost, lepota i harmonija.

Prve časove držao sam na otvorenom, na Kalemegdanu, bili smo vidljivi, intrigantni, često su nam se priključivali i prolaznici. Uskoro sam dobio mogućnost da Razvoju pokreta podučavam zaposlene u Zavodu za zaštitu spomenika u Beogradu, a sada, na pauzi, u toku, ili posle radnog vremena, to činimo i u drugim domaćim i stranim firmama. Počinjemo vežbama disanja, nastavljamo drugim koje stimulišu energiju, trećim podstičemo pokretljivost, a sve to je izuzetno važno za zdravlje, što u krajnjoj liniji pospešuje i radne sposobnosti.PageBreak

Susret Istoka i Zapada

U letnjem kampu Ministarstva prosvete i sporta srednjoškolcima ste predavali program nenasilne komunikacije i konstruktivno rešavanje problema. Kako borilačka veština može ljudima pomoći da se bolje razumeju?

- U svom matičnom Ki aikido klubu Musaši počeo sam da radim s decom, a kasnije i s maloletnim delinkventima, nezbrinutom decom... Radili smo i u popravnom domu Vasa Stajić. Tamo sam imao priliku da sretnem decu iz raznih sredina, od malih Roma do onih koja potiču iz uglednih porodica, a mnogi od njih imali su probleme sa ponašanjem, bila su nasilna i destruktivna. Naš zadatak (moj i mojih kolega) bio je da im ponudimo alternativu. Rado su se odazvali da uče aikido najpre zato što je to borilačka veština, a nama nije bilo teško da upotrebimo znanja koja smo imali da ih okrenemo u drugom pravcu, da im približimo nenasilnu komunikaciju i konstruktivno rešavanje problema. Počinjali smo od borilačke veštine, a dolazili do nečeg kreativnog. Disciplinovali smo ih, većina je redovno dolazila na treninge i pokazivala radoznalost i otvorenost za učenje. Mnogima smo pomogli da se socijalizuju, neki su izvan Doma počeli da se bave plesom, drugi su se opredelili za školovanje, treći su se vezali za crkvu...

U kampovima koje je finansirala Vlada Srbije imao sam priliku da sretnem mališane iz Čačka, Ćuprije, Majdanpeka i Kruševca. Bilo je dirljivo videti razlike u slobodi izražavanja, kreativnosti u zavisnosti od toga odakle dete dolazi. Neki gradovi su živi i otvoreni, drugi rigidni i skučenog duha... Deca iz Čačka i Kruševca bila su spontana, puna ideja pa su treninzi često prerastali u umetničke performanse, ona iz Majdanpeka bila su stegnuta i nesigurna, a iz Ćuprije nasilna. U tom neposrednom radu s mladima i ja sam mnogo naučio, razvio sam se kao ličnost. Aikido koji praktikujemo, a sada i Razvoj pokreta, jeste susret Istoka i Zapada koji sledi premisu da Istok nije potreban Zapadu, a Zapad Istoku, nego su i jedan i drugi potrebni čoveku. Sada, u instruktaži razdvajam životni i materijalni koncept. Mi moramo imati svestan pristup, svesno učešće u svom zdravlju i životu.

Centar teži da postane mesto susretanja gde će ljudi razmenjivati iskustva s nadom da će se iz tih novih iskustava roditi novi pokreti iako, istini za volju, kako vreme prolazi sve više sažimam priču. Kao što u meditaciji pažnju usmeravate na tačku, na centar, kao što je molitva kratka, sažeta i usmerena. Možda ću vremenom doći do toga da podučavam samo tri položaja i tri pokreta. Što sam stariji, sve jasnije vidim da je suština svega u jedostavnosti.

Čime, osim aikidom gradite sebi srećniji i ispunjeniji život?

- Gradim ga s mojom budućom suprugom Oljom koja mi je velika podrška u svemu što radim. Pošto sam, nesrećnim sticajem okolnosti nasledio imanje u Ostužnici i na planini kod Pirota, postao sam domaćin. Sada se bavimo uređenjem vrta, a budući da se moj otac bavio voćarstvom i povrtarstvom ja nastavljam tamo gde je on stao. Sve više me zanima organska proizvodnja hrane. Ja sam majstor aikida i kao što u sebi uspostavljam red, dužan sam da red uspostavim i oko sebe. Što sam stariji, sve jasnije sebe vidim na Staroj i Suvoj planini koje su čiste i imaju divnu, sirovu energiju života.