Iz srca slikara: priča o Vinsentu Van Gogu oslikana na filmskom platnu

Odsjaji reči podrška, pomoć, komuna, koje se kao zraci sunca provlače kroz razgovor sa Vladimirom Vinkićem, otkrivaju značaj harmoničnih kolegijalnih odnosa koji su iznedrili „S ljubavlju, Vinsent”, prvi animirani i u potpunosti oslikani film u istoriji kinematografije.

Kao diplomirani slikar FLU u Beogradu koji se bavi i animacijom, ilustracijom i scenografijom, Vladimir je završio i specijalističke studije na Accademia delle Belle Arti u Firenci, a brojne samostalne i grupne izložbe obogatio je angažmanom na filmu „S ljubavlju, Vinsent”. Opisujući stvaranje ovog jedinstvenog filma nominovanog za Oskara, Vladimir ne krije zadovoljstvo koje mu slikanje donosi.

„Sam proces je poprilično kompleksan i sastojao se iz nekoliko faza. Prvo je po napisanom scenariju snimljen film sa glumcima u studiju u Londonu 2013. godine. Zatim je mali timslikara počeo sa oslikavanjem i animiranjem. Godinama do tada rađene su probe kako bi likovi trebalo da izgledaju, a da bi se ispratio način slikanja po Van Gogu. Kada su došli do prihvatljivog rezultata, napravljene su radne stanice za slikare i počela je produkcija filma. Svaka stanica imala je projektor i foto-aparat montiran iznad slikara kako bismo po završetku svake slike mogli da fotografišemo i pošaljemo svaki frejm direktorki na odobrenje. Potom brišemo to što smo naslikali i na istom mestu slikamo sledeću sliku, tj. frejm, prateći pomeraj preko projektora koji projektuje kadar na platnu. Sve to radio je svaki od slikara. U Poljsku, u Gdanjsk, došao sam maja 2016. godine i ostao do decembra. Na filmu sam radio šest meseci. Naslikao sam u tom periodu do šeststo slika, što znaci da mi je prosek bio tri do četiri slike dnevno. Nekada sam bio toliko zadovoljan slikajući da sam slikao i šesnaest sati dnevno. Jednom prilikom, dvadeset pet sati, sa pauzama. Prva scena iz filma koju sam dobio da radim je trenutak kada Armand odlazi iz sobe, a Margaret seda za klavir. Scena je prilično kompleksna i sadrži pomeranje kamere, što dodatno komplikuje posao. Imala je četiristo četrnaest frejmova, što znači da sam morao da naslikam dvesta sedam slika. Bilo je naporno i sada sam prezadovoljan što sam to radio. Takođe sam slikao i ostale glumce, kao i Džeroma Flina (Jerome Flynn), tj. dr Gašeta.”

PageBreak

Umeti videti lepotu

Prema Vladimirovim rečima, izazovi su bili brojni. „Najveći izazov je bio da dođem do te brzine slikanja. Da se toliko opustim i verujem da mogu da naslikam sve što se može zamisliti. Najviše sam dobijao podršku od kolega i koleginica sa kojima sam tada radio na filmu.”

Kako su radili u velikoj hali, podeljeni u boksove u kojima su se posvećivali svojim zadacima i slikali kopirajući tehniku Van Goga da bi verno predstavili njegove slike, zanimalo me je da li je takav način rada ograničavao njegovu umetničku slobodu i individualizam, ili je tome pristupio kao nečemu većem.

„Mogu slobodno da kažem da sam imao tu umetničku slobodu da prihvatim ovaj izazov – rad na animiranju filma. Sigurno da je veće od mene, jer sam radio sa mnogo fenomenalnih slikara i slikarki, sa umetnicima iz celog sveta i svih godina. Bili smo jedna velika slikarska hiperproduktivna komuna. Divno iskustvo. Svako je uneo svoj način pokreta i način na koji slika. To smo uradili nesvesno, jer smo se svesno trudili da svi radimo slično, odnosno, po Van Gogu. Sada kada sam pogledao film mnogo puta, tačno znam ko je koji kadar radio, jer te slike liče malo na ljude koji su ih slikali. Ja sam na filmu radio poslednjih šest meseci, do kraja produkcije. Pomagali su mi drugi ljudi, kao i ja njima. Ta međusobna podrška je možda najbitniji razlog zašto je film završen. Dorota i Hju, direktorka i producent, uložili su veliki napor da urade ovaj film. Sada se to i vidi. Nominovan je za Oskara, a osvojio je već mnoge nagrade na festivalima i veliko je interesovanje za film u celom svetu.”

Svet živih boja koje se odupiru konformizmu: upoznajte Uroša Šanjevića, umetnika koji slika jedinstvenom Ebru tehnikom

Pitam čemu novom su ga potezi i boje koje je Van Gog koristio naučili. „Najviše sam naučio da koristim neke kombinacije boja koje do tada nisam koristio, obogatio sam svoju paletu. Van Gog je imao bogatstvo raznolikosti poteza. Nadam se da sam i to donekle proširio.”

Ko bude pogledao film, primetiće da je Van Gog video lepotu u vrani kojoj se divio iz daljine, puštajući je da jede njegovu hranu. Da li se tu radi o umetničkoj opservaciji, o drugačijem sistemu vrednosti u kom se cene male stvari, ili je nešto treće u pitanju?

Da, to je baš lepo predstavljeno u filmu. Sve zavisi od nas samih i kako posmatramo stvari. Ta vrana u filmu je takođe naslikana. Nekome će biti grozna, nekome divna. Van Gog je sigurno provodio dosta vremena slikajući i gledajući stvari oko sebe. Kada se time bavite, vremenom počinjete da uviđate lepotu sveta u svim stvarima. To je stvar vežbe, jedna vrsta meditacije.

PageBreak

Ka pejzažima svetla

Upoređujući vreme kada je živeo poznati slikar sa današnjim uslovima, pitala sam da li slikarstvo odoleva pritiscima savremenog društva – brzini i komercijalizaciji. Vladimir je mišljenja da je slikarima sada mnogo lakše, pre svega da dođu do materijala za slikanje, a potom i da prodaju svoj rad.

„Smatram da slikarstvo prilično dobro odoleva i da sve više ljudi koristi tu veštinu. Svakako, i društvo i okruženje utiču u velikoj meri na umetnika – to su sastavni delovi umetničkog razvoja. Zato je bitno da menjamo okruženja kako bismo se bolje razvili. Naravno, rezultat nije nikada onakav kako se nadamo. Zato je sve to i zanimljivo. Problem je kad imamo prevelika očekivanja. Dok slikam ne razmišljam o tome šta će se desiti sa slikom. Zavisi i šta slikam, takođe. Slikaru je bitniji proces, onome ko posmatra sliku, verovatno, rezultat. Ne sećam se da sam ikad za svoj rad pomislio – ’Ne može bolje’. Više mi se javlja misao – ’Odlično je, nisam ni bio svestan toga dok sam slikao’. Mislim da uvek imam trenutak kada treba da kažem sebi – ’Sad stani. Sve preko toga je previše’. Možda je tako i sa ostalim umetnostima.”

Kreatoru se i nebo raduje: istrajnost i ljubav prema pisanju na najbolji način portretišu književnicu Anu Atanasković

Odškrinuo mi je vrata svog ličnog stvaralaštva odgovarajući mi na pitanje šta je to što zaokuplja njegovu misao ili emociju i natera ga da materijalizuje kroz svoj umetnički rad.

„Svetlo. U poslednje vreme se trudim da shvatim i prikažem svetlo koje me okružuje. Trenutno pravim crteže pastelnim kredama. Kao kada sam bio mali, samo sada imam malo više iskustva. Tako da ću na sledećoj izložbi u martu mesecu izložiti samo radove u ovoj tehnici. Svetlo pokušavam da istražim radeći pejzaže. Već nekoliko godina se vraćam noćnim pejzažima. Mislim da ne postoje veštačka i prirodna svetlost, već je to sve jedna ista pojava, koju na takav način želim i da predstavim.”

Nakon ovako kompleksnog projekta, kako će izgledati Vaš sledeći potez četkicom?

Sigurniji, jednostavniji, bogatiji u koloritu i mnogo brži. Radujemse svakom narednom potezu.

Izvor: Lovesensa