Velja Pavlović: Lekcija iz entuzijazma za početnike

U kakofoniji agresivnih, površnih, često i vulgarnih pojava koje promiču po brojnim televizijama, Velja Pavlović, "stručnjak za književnost, Boga i rokenrol" jeste jedinstvena pojava, zato što je obrazovan, posvećen novinar koji ima stila, ukusa, odmerenosti i poštovanja za osobe sa kojima razgovara.

Jedan kolaga vas je definisao kao nekoga ko u zrelim godinama neprestano daje lekcije o "entuzijazmu za početnike". Govorio je o novinaru - da li je moguće zaista biti iskren kada ste sagovornik novinara?

To je osobina koja se osvaja celog života. Ljudi ne znaju ni da li su iskreni prema sebi, a tek prema dugima... A ustvari je najlakše i najlepše biti iskren u razgovoru sa novinarom, jer živimo u istom svetu i jedemo isti hleb, iako naravno moramo da razlikujemo privatno od javnog. Nisam Vladeta Jerotić ni psiholog ili sociolog da bih mogao da govorim o tome kao stručnjak, ali sam novinar i poznajem mnogo ljudi. Ja sam se sa svim u životu šegačio, relativizujući tako sve što mi se događalo.

PageBreak

Život je u suštini jednostavan

Pretencioznost i okrenutost prema sebi jedna je od najgorih stvari koja može da vas zadesi, veliki teret, jer vozite u pogrešnom pravcu. Život je u suštini jednostavan. Što reče Andrić: Čovek nikada nije tako nesrećan kao što misli, ni tako srećan kao što se nadao da će biti.

"Video sam davno da je sramota biti nežan, lomljiv, ranjiv, a svi smo takvi, samo mali broj ljudi to hoće da prizna". Koji su vaši načini da priznate da ste krhki?

Paskal je rekao da smo 'trske koje misle'. Davno sam razvio stav da nisam mačo muškarac, kao što me nikada nije bilo stramota da priznam da nešto ne znam. Može da me povredi svašta i o tome mogu da pričam sa svojm prijateljima. Dopada mi se ono što je rekao Stiv Džobs: Voleo bih da me volite po onome što ja nisam. Kad priznaš da si slab sve ti je lakše. Odgovorno i provereno kažem da se lažna slika koju ljudi stvaraju o sebi vrlo brzo raspadne kod prve krize. Kao novinar sam imao sreću da upoznam mnogo istorijskih ličnosti i velike umove. Kada mi je pošlo za rukom da im se dovoljno približim, kada su mi to dopuštali, mogao sam da vidim i kako su mali. I da su zato s druge strane veliki.

U vaše emisije pozivate zanimljive, manje poznate, često i anonimne osobe, pre nego miljenike gledalaca i to funkcioniše. Šta vaše biće traži u tom suprotstavljanju mejnstrimu?

Imam svoj ukus koji negujem, i neprekidno mu se radujem, pa se trudim da izbegavam mejnstrim. I ono što nije profano postane takvo kad ga svetina prihvati. Zašto bih ja graktao ono što svi, ili velika većina zna: u tome nema nikakvog uživanja, samo nesigurnog uklapanja u glavni tok. Kad sam počeo da se bavim novinarstvom video sam da ima dežur nih mislilaca na određene teme koje novinari, posebno početnici, zovu po nekoj vrsti automatizma. Naše javne ličnosti imaju deklamacije za javne nastupe koje govore svim medijima. Ja sam polako uspeo da za sve zadatke koje sam dobijao, pronađem ljude koji su isto tako kvalitetno mogli da pričaju (na primer o Beogradu) kao Momo Kapor, koga su uvek pozivali zbog jubileja grada. Autentične ličnosti kojima nije bilo previše stalo da budu u očima javnosti.

Svaka javna ličnost, više ili manje, glumi sebe, ili ima okvir koji joj javnost stalno kači oko vrata i ne voli da izlazi izvan njega. I to je onda neiskreno i dosadno. Osim što je uvek dobro videti novo lice, ima neodoljive privlačnosti u osobama koje se prvi put pojavljuju na TV, jer su, u nekom medijskom smislu, još uvek originalne, prirodne, pune neispričanih priča, i nesvesni su moći televizije. Svaki čovek ima svoju originalnu priču, treba je samo iz njega izvući na površinu. Tada sam uspostavio pravilo, i sebi i mlađim kolegama: 'Nemoj nikad da pitaš sagovornika nešto na šta ni sam ne bi znao da odgovoriš. Nisi ti komisija koja treba da obori kandidata, već pomoć nekom veoma vrednom, osetljivom i lomljivom, da se izrazi na gostujućem, odnosno tvom terenu'. Kamera u emisiji uživo je kao rentgen, ne možeš ništa da sakriješ - ni svoje raspoloženje, ni emocije prema gostu. Ponekad se osećam kao instalacija u konceptualnoj umetnosti: instaliram sebe kao katalizator, provodnik, antenu, kroz koji ću božansku figuru gosta sprovesti neoštećenu do gledaoca. Mada se ponekad osećam i kao gromobran."

Velja je rođen je u Beogradu, odrastao na Topčideru, a porodica je sticajem okolnosti nekoliko godina živela i u Pančevu. Rano je izgubio majku, a otac, iako oficir JNA i učesnik II svetkog rata, svoju decu (Velja ima i mlađu sestru) nikada nije opterećivao nijednom ideologijom. Puštali su ga da bude slobodan, da sledi svoja interesovanja i pronalazi svoje ukuse. Opisuje ih kao inteligentne ljude koji su voleli debate sa svojom decom, zato danas misli da je sukobljavanje s roditeljima važan faktor odrastanja i formiranja. "Bio sam vrlo nestašno dete, pa babe nisu htele da me prime kod sebe za vreme raspusta jer nisu mogle da me sačuvaju od povreda. Voleo sam sport, bio sam kajakaški prvak na mirnim vodama, čak i olimpijska nada dok nisam polomio ruku. Cela moja generacija prepuna je individualaca. Mogao si da studiraš koliko hoćeš, bilo je štreberski završiti u roku. Završio sam prvu godinu ekonomije po savetu roditelja, istovremeno sam dao i prvu godinu studija matematike.

PageBreak

Ljubav je oslonac

Mnogo sam čitao i putovao. Bilo je to srećno doba kada novac i vize nisu bile problem. Živeo sam u Engleskoj pet godina izdržavajući se tako što sam radio u samoposluzi i prao sudove u noćnom restoranu "Bon Apeti", čiji me gazda iz zezanja vodio na Marksov grob i na konjske trke. Imao sam bicikl, živeo u centru, u Kensingtonu, umetničko- studentskom kraju. Onda se pojavila mogućnost da na daljinu studiram novinarstvo. Dolazio sam povremeno u Beograd i davao ispite. Vratio sam se jer sam morao da idem u vojsku, a i Beograd je tada, početkom osamdesetih, bio veoma zanimljiv: zapljusnuo ga je veliki novi muzički talas: 'Ekatarina', 'Partibrejkersi', 'ELO', 'Disciplina kičme' i ja sam ga tih godina doživljavao kao centar sveta. I danas sam prijatelj sa ljudima iz tog vremena. Naravno da sam i ja svirao gitaru, imao sam minorne bendove i nikakve uspehe."

Krajem osamdesetih prvi put ste posetili Svetu Goru i Hilandar. Od tada ste ste se tamo vraćali 20-ak puta? Tako istrajno i duboko bavljenje duhovnicima i duhovnošću, nije samo posledica novinarske radoznalosti nego i autentične lične potrebe...?

Kada sam tamo prvi put otišao stupio sam u potpuno novu dimenziju prostora, vremena i smisla. Imao sam sreću da budem sa starim monasima u vreme kada je na Svetoj Gori bilo zabranjeno pravljenje puteva, upotreba struje, telefona, tekuće vode. Upoznao sam ljude koji su sebe stalno preispitivali i popravljali. Imao sam poriv da ostanem tamo, ali sam brzo shvatio da monah može da bude samo onaj ko se rodi za to. Dositej je rekao da su monasi kao nepravilni glagoli, ima ih malo, ali su nužni. U mrklom mraku, monasi su vas raspoznavali po mirisu i mogli da pokažu u kom pravcu je Solun, jer je povetarac preko mora donosio dah benzina i pržene hrane. Posle dve nedelje sa njima i sam sam počeo da osećam kad me neko pogleda u leđa.

Iskreno sam religiozan, ne zato da bih se time ponosio, to je moje intimno opredeljenje o kome ne treba pričati. Međutim, nova atmosfera u Hilandaru mi više ne prija. Od njega je napravljen brend, koji neki i finansijski koriste, a ne znamo gde su mudri starci kojih je uvek bilo u Hilandaru. Nisam nikakav istražitelj te teme, i ne mislim samo na Hilandar, ali lažnih duhovnika ima na sve strane. Sa druge strane, manastiri nikad nisu bili potrebniji ljudskoj zajednici. Pravi manastiri su lekoviti jer čovek u njima može da se obnovi, da nađe smisao, da se lepše oseća. Mi smo danas pretrpani obavezama, telefoni zvone od jutra do mraka, na ulicama je buka, u medijima zastrašujuće vesti, čovek je zbunjen, izgubio je smisao postojanja, ideju ko je i kakav je njegov svet. Ovde sam povezan sa gradom i njegovim košmarom, povremeno vidim da i sam gubim smisao (kao što onaj u reklami viče ''Gubim kosu !'').

Zato sam uveo u svoju svoju praksu da povremeno odlazim u manastire, najčešče u Kovilj ili Gradac i tamo se restartujem kao kompjuter. Ustajem u tri ujutro, dobijem poslušanja: perem sudove, čistim dvorište, istovarujem tegle za med, cepam drva i za tri dana se povežem se sa sobom.

Verujete i bukvalno u iskaz pisca Gorana Petrovića da - čovek da nije izumeo avion, do sada bi i sam naučio da leti - slažete li se da je romantizam naša ljudska obaveza?

Ne samo da bismo naučili da letimo - da nije smišljen telefon, danas bismo razgovarali bežično putem svojih misli. Tehonologija nas je u velikoj meri izbacila iz onoga što mi jesmo: savršena bića koja mogu sve da urade, umesto da se samoubijaju na mnogo načina. U današnjem svetu biti romantičan znači sačuvati svoje emocije i ne stideti se toga. Meni je veoma važna emotivna komunikacija s mojim privatnim krugom, pa i sa gostima u emisiji. Ne verujem u 'mudrost' profesionalizma koji čoveku kaže: isključi emocije i vozi!

Svi veliki ljudi i u nauci, umetnosti ali i u bankarsvu, inženjerstvu, gastronomiji... došli su do vrha jer su emotivno bili posvećeni svom poslu. Veliki profesionalci su u stvari sociopate koje savršeno funkcionišu na profesionlanom planu, ali ne mogu da uspostave odnos sa svetom oko sebe. Verujem da oni koji vode današnje svetske korporacije i banke varaju ceo svet jer nešto ozbiljno ne funkcioniše u tom sistemu: banke su svete kuće koje ne mogu da propadnu, a ako se to ipak desi država im da novac da se vrate i nastave po starom. Čovek osim o telesnoj i mentalnoj, mora da brine i o svojoj emotivnoj higijeni.

Da sačuva nežnost, uprkos svemu. Sećam se da smo moja ćerka i ja kada je bila mala pravili razne proslave: za prvi sneg - popalimo sveće i pravimo ručak, ili za rođendan njene lutke. Ponosan sam što sam to radio sa njom, a takav kontakt, takve emocije delim i sa svojim prijateljima. To je valjda romantika u koju me saterujete."

Šta dobijate boravkom u kući u Lajkovcu, među jednostvnim ljudima...? Da li još funkcioniše onaj lokalni bend?

"Sad se zove 'Life is Good' i vodi ga Vita Vučetić, sekretar osnovne škole u Lajkovcu. Trenutno se sastoji samo od nas dvojice, ali ga ponovo okupljamo. Tamo odlazim u moju vikend-kućicu smeštenu na ivici šume, na brdu, a 50 metara od mog prozora gnezde se slavuji. Cela šuma peva. Odlazeći tamo godinama pridruživao sam se bendu kao ritam gitara i glas. Svirali smo u kafićima i picerijama u Lajkovcu, Valjevu, Ljigu, Mionici, Ubu, po slavama i rođendanima, u mojoj vikendici... Kolubarski 'never ending tour'. Svirali smo najviše za sebe, a to se i publici najviše dopadalo. U blizini je jedno od dva čisto ciganska sela u Srbiji koje se zove Nanomir i u kome svako dete ume da svira. Družimo se sa njima i imamo ideju da da se naše muzike pomešaju. Već smo sa Nanomircima imali jam sessions, a biće ih još.

Sami ste podizali ćerku od njene prve godine. Koje su najvažnije poruke koje ste joj u ovim našim dvodecenijskim košmarnim godinama prenosili?

Nisam bogataš, ali sam se trudio da se ona sa mnom oseća sigurno, da gleda život s nepretenciozne ravni, da veruje da je sve moguće ako tako hoće, da nije važno ako ne uspe. I da misli svojom glavom. Ona ima apsolutan sluh, završila je pravo s visokim prosekom i osamostalila se. Nadam se da ću sada imati još lepše vreme sa njom jer ona je sada odrastao, svoj, originalan, zanimljiv čovek i - verujem da je i drugima u svojoj okolini zanimljiva. Čovek ne treba mnogo da razmišlja o principima, važno je da ima ljubavi, čiste i nesebične, onda zna šta i kako treba da radi. Očekujem da bude svoja, da mi se suprotstavlja, da ne kopira moje stavove i moje ukuse, ali da bude iskrena, hrabra, lojalna, obrazovana i mudra, a kad je najvažnije, da se rukovodi odlukama svog srca. Jednom sam rekao da sve što radim, radim da bi Kristina bila ponosna na mene, verujem da me se ne stidi.

Šta može da vas nasmeje?

Duhovitost je deo ineligencije. Imam dosta inteligentnih prijatelja, i naravno da malo i ogovaramo, ali je najlepše kada se smejemo sebi samima. Sećam se da je Janoš Mikloš, mađarski reditelj sa kojim sam radio intervju, pravio filmove o komunističkim neslobodama i glupostima rekao: Samo ono što ismeješ ne može da se ponovi.

Ako se složimo oko uverenja da ljubav (koja može imati stotine lica) nije fikcija, nego središnja tačka svakog ljudskog bića slažete li se da od manjka ljubavi potiče svako zlo, nepočinstvo, pakost?

Čovek je emotivno biće, pa u ljubavi prema svemu što je živo i onome što radi može da pronađe svoj oslonac. Što sam iskusniji, sve mi je jasnije da ljudi danas pokušavaju da naprave oslonac u velikim bankovnim računima ili moćnim ljudima koji stoje iza njih, a onda, u nekom trenutku shvate da je sve to samo neka vrsta živog blata. Kad odem u svoju vikendicu obradujem se što je cveće koje sam zasadio prošle nedelje napredovalo. Onda ga oslobodim korova da bih se i sledeći put radovao njegovom rastu. Ako sam tu aktivno emotivno angažovan, kako sam tek na drugim mestima obavezan da volim.