Miloš Isailović je kao jedan od najtalentovanijih učenika srednje baletske škole "Lujo Davičo" postao stipendista prestižne Baletske akadamije u Cirihu. Od 2009. do 2011. godine bio je stalni član baleta Narodnog pozorišta, kao i BITEF dens kompanije. Višestruki je prvak države u nekoliko plesnih stilova, koreograf i reditelj predstave "Dunjaluk" , asistent Edwarda Cluga na predstavi "Peer Gynt" u kojoj ima zapaženu ulogu... Takođe je dobitnik nagrade "Dimitrije Parlić" za 2016. godinu. Rođen je 1988. godine.
Nalazimo se kako bi mi ispričao nešto više o sebi ali i o umetnosti kojom se bavi, i predstojećoj predstavi...
Prodoran pogled, osmeh, i ponekad - iznenadna gestikulacija, igraju ples za sebe. Na momente, živahno lice i glasan nesputani smeh zamene ozbiljnost i zamišljenost.
Kao da su se u tom telu skupile sve do sada odigrane uloge, svi naučeni i otplesani pokreti. Čuče tu i oni likovi koji će tek da se otelotvore na sceni, nove koreografije i neispričane priče. Ne mogu da se otrgnem utisku da pored mene šeta savremena igra, obučena u crni kaput, bledog tena, sa pirsinzima koji dolaze do izražaja na dnevnoj svetlosti...
Kada si se prvi put susreo sa igrom?
"S igrom sam se prvi put susreo sa nepunih osam godina. U Loznici se prvi put u istoriji tada otvorila plesna škola i drugarica iz odeljenja me je pozvala da dođem na čas. Nisam baš znao o čemu se radi, mada sam uvek bio impresioniran ritmičkom gimnastikom, klizanjem na ledu... Tako mi se i probudila želja za umetničkim plesnim pokretom i upisao sam se u plesnu školu. Počeo sam sa latino-američkim i standardnim plesovima, a sećam se i svojih prvih plesnih pokreta. Prvi ples koji sam naučio bio je ča-ča-ča. Te iste godine je bilo državno takmičenje u plesu. Izašao sam na takmičenje i osvojio - zlato. To neću zaboraviti nikada. To je bio neki moj početak i prvi kontakt s plesom."
Nakon toga, Miloševi uspesi su se nizali... Smatra da su nagrade samo dokaz toga da ljudi poštuju ono što on radi ali ipak, nije osoba koja živi od slave i tuđih potvrda. Kako kaže, najveća nagrada i ono što je njemu pokazatelj uspeha jeste aplauz koji dobije posle svake predstave. To je za Miloša najlepši osećaj koji može da doživi.
Roditeljska podrška
Trenutno je u pripremi predstava "Stranac" koja će se održati 1. i 2. decembra 2016. godine u Ustanovi kulture "Vuk Stefanović Karadžić". Inspiraciju za predstavu Miloš je pronašao u istoimenom delu Albera Kamija. Prema njegovim rečima, ovo je predstava o odrastanju i detinjstvu...
"Mislim da ću - kao ličnost i kao čovek da rastem i da se oformljujem još dugo, dugo. Predstava ne zaokružuje nikakvu priču već je tu da nas probudi kao ljude i da prestanemo da se pitamo zašto se nešto baš nama dešava. Samo se vrati malo unazad u detinjstvo, kreni od odgoja, od tvoje kuće u kojoj si odrastao ili odrasla. Mislim da tu leže svi odgovori. Ova predstava je refleksija mog detinjstva na mene i na moj sadašnji život. Mislim da smo svi donekle stranci, stranci prema društvu i prema sebi i svojoj porodici, prijateljima, ljubavima... Stranci smo u međuljudskim odnosima. Često se nađemo u situaciji da ne znamo kako da odreagujemo, da se postavimo, ili rešimo neki problem ili situaciju. Mislim da do toga dolazi jer nismo dovoljno izgrađene ličnosti a uzrok toga leži u našem vaspitanju i odnosu sa roditeljima. Kada si mali tebe roditelj takoreći oblikuje, gradi svojim savetima i postupcima kao ličnost. Cilj mi je bio da se ljudi pronađu u ovoj predstavi i da izađu iz sale bez reči."
Da li se ponekad probudi to dete - dečak kakav si nekada bio? Da li je bitno da sačuvamo dete u sebi?
"Mislim da je to vrlo bitno. Baš kod sebe i volim tu detinjastu nit. Mislim da nema ničeg iskrenijeg i čistijeg od deteta samog. U trenucima kada u nama progovori dete, mislim da smo tada najiskreniji."
Ovaj inspirativni mladi umetnik rano je napustio porodični dom. Objašnjava nam ulogu roditelja u svom životu i način na koji mu pružaju podršku.
"Roditelji su jako ponosni na mene, vrlo su naklonjeni mom poslu i talentu i zaista uživaju u svakom postignutom uspehu - a da kucnem u drvo, u zadnje vreme postižem mnogo uspeha. Ne živim s njima već 15 godina i ne mogu da kažem da me oni poznaju, ali su u potpunosti upućeni u moj rad i karijeru. Mislim da je to i normalno u situacijama kada se dete rano odvoji od roditelja i postane nezavisno. Bez obzira na to, između nas postoji jaka nit koja nas održava - koja bi trebalo da povezuje svako dete sa svojim roditeljem.
Nisu u mogućnosti da dolaze i da prate moje predstave. Imam bolesnu majku i tata mora da bude uz nju, pa stoga preko novina i medija prate šta se sa mnom dešava, i donekle im je to dovoljno." Anegdota koja možda najbolje opisuje roditeljsku podršku i razumevanje koje Miloš dobija od roditelja je izjava njegovog oca, nakon gledanja predstave "Dunjaluk" u koreografiji Miloša Isailovića: "Otac je došao na premijeru, ponosno je sedeo u prvom redu, odgledao predstavu, i kada sam ga na kraju predstave pitao šta misli on mi je rekao - Znaš kako, Mićko, ja ovo ništa ne razumem, ništa. Ali po aplauzu bih rekao da je to nešto dobro."
Šta je uticalo na tvoj jedinstveni plesni stil i koreografiju?
"Mislim da je na moj stil najviše uticalo to što sam pokušao da pronađem šta to mene inicira iznutra da napravim neki pokret.
Dar od prirode i Boga
Ono što me je najviše zanimalo da analiziram je mucanje, jer ja mucam. Hteo sam da pokažem šta se dešava u telu čoveka koji muca - koliko je to pauza, udaha, izdaha... koliko je tu kočenja, čak i u emocijama. Ponekad ne mogu da izrazim verbalno emociju do kraja zato što počnem da mucam, i stoga sam donekle uskraćen. Sve to prikazujem kroz pokret, koji je stoga vrlo živopisan. Koracima pokušavam i da ispričam neku zadatu priču, više nego dramaturgijom i režijom predstave. Želim da kroz moj pokret i kombinacije pročitate priču. Vizualizacija je definicija mog stila."
Svoj nesporni talenat - kao i talenat uopšte - objašnjava na simpatičan način...
"Po mom mišljenju, talenat je nešto što Bog, pri rođenju odredi. Zamišljam kako ti stavi neku kapicu na glavu i kaže: Evo, ti ćeš biti plesač.
Mislim da je to dar, koji nam je dodeljen od prirode i Boga."
Tvoj put osvetljava tvoj talenat. Šta da radi neko ko je prosečan profesionalni igrač, umetnik?
„Nikada ne treba da zanemarujemo ono u sebi što bismo mogli da radimo. Kao mali želimo da radimo mnogo toga... Uvek postoji izbor. I ako se odlučimo za jednu stvar, treba da se trudimo da nam bude trenutna ako nam ne daje uspeh i perspektivu, ako ne vidimo neki put. Jer, ima vremena, ima posla, ima svega, a svi mi imamo skrivene talente i skrivene želje koje bismo želeli da ostvarimo. Ako padneš u trenutnoj branši, vrati se na ono o čemu si maštao."
Počeo si da gradiš internacionalnu karijeru. Da li sebe u budućnosti vidiš u Srbiji ili u inostranstvu?
„Za sad sam sebi napravio zanimljiv put koji se sastoji od toga da mi je Srbija - Beograd, neka baza, kojoj se uvek vraćam posle uspešno završenog posla u inostranstvu. Ovde su mi prijatelji, ljubav, porodica. Karijeru gradim i uživam u svom poslu - na žalost u inostranstvu, jer inostranstvo našoj branši može da pruži mnogo više nego što trenutno mogu da dobijem ovde. Cilj mi je da nastavim da gradim internacionalnu karijeru ali da se ovde uvek rado vraćam. Ako me pitaš gde želim da ostarim, to bi bila neka Španija, Portugal... Ne vidim sebe kako starim u Srbiji... Ja volim život „stranca", volim strane jezike, muziku, volim da upoznajem novo. Volim da sam stranac, volim."
Ima par stranih koreografa koji ostavljaju poseban utisak na Miloša i oni su mu inspiracija. Ipak, najveći utisak na njega ostavlja kompanija „Kidd Pivot" pod rukovodstvom koreografkinje Kristal Pajt.
"Ona kao ženski koreograf me inspiriše - njen stil, način na koji se ona izražava kroz pokret, način na koji se izražava pri pravljenju predstave, dok govori, daje intervjue ili vodi seminare. Ženskih koreografa je malo, obično preovladavaju muški koreografi, muška energija i snaga. Mislim da žene imaju veću snagu od muškaraca."
Nova festival - festival nove umetnosti: žene novog milenijuma i muzika koju pokreću sloboda i mašta
O čemu misliš dok igraš, dok nastupaš? Da li se u potpunosti prepuštaš emocijama i pokretu?
„Dva različita procesa se događaju kada spremaš predstavu kao igrač i kad nastupaš.
Volim slobodu pokreta
Kada pričam sa kolegama i kada razmenjujemo utiske, emocije i iskustva, ja sam nekako užasno poseban i ne mogu sam sebe da definišem ali jako volim scenu i publiku. Volim da nastupam, da se pokazujem. Volim da igram, jako.
Pre nego što izađem na scenu tu je, naravno, zagrevanje, podsećanje na neke stvari koje ti nisu dovoljno legle ili u koje nisi baš siguran, i čekaš taj trenutak da se ugase svetla i da počne predstava. U tom trenutku - kad se gase svetla - ja imam taj neki klik, neko dugme koje u sebi pritisnem, i ja sam apsolutno taj neki drugi - Miloš koji nastupa, pleše, uživa, koji nema granice, nema srama, i koji samo živi u tom trenutku za publiku. Umem da kao kameleon pređem u taj neki lik. Iskreno, nisam nikada svestan tokom igre šta se to u meni dešava. U stvari, dok igram ja ni ne razmišljam jer sam uvek jako siguran u to što radim, i u koreografiju i u korake... Uvežban sam. Kad bi čovek ušao u moju glavu, on bi našao jednog malog dečaka koji spava i sanja da igra. On žmuri dok ja igram."
Zašto si izabrao savremenu igru a ne kalsičnu baletsku formu? Šta je to što ti savremena igra pruža?
„Ja sam školovani klasičan igrač. Završio sam nižu i srednju školu za klasičan balet. Takođe sam išao na akademiju za klasičan balet u Cirihu, iako sam stipendiju za prestižnu cirišku akademiju dobio na takmičenju na kom sam osvojio treće mesto u savremenom. Razlika je velika jer, klasičan balet je jedna knjiga, jedna forma i kutija po kojoj moraš da se vodiš i po čijim pravilima moraš da igraš. To je kutija koja ima samo četiri strane ali te četiri strane se godinama - decenijama bruse i čiste, poliraju da to bude do perfekcije. I čak i kad je ta perfekcija tu, uvek može više. Ja ne volim formu, ne volim okvire, ne volim da budem upakovan. Volim slobodu pokreta, volim bezgraničnost, a to je ono što savremeni pokret i savremeni teatar pruža. Kroz savremenu igru se izražavam bezgranično i bezuslovno. U savremenom teatru je sve legitimno i sve možeš da radiš. Sve ima objašnjenje i opravdan razlog. U klasici ne možeš da improvizuješ već moraš da budeš ono što u tom trenutnku ta varijacija nalaže."
Kao plesač redovno se suočava sa fizičkim bolom i povredama koje imaju posebnu dimenziju kod profesionalnih igrača. Alternativne medicinske metode samo su dopunska opcija...
„Najveći neprijatelj profesionalnog igrača je povreda. Povrede su neminovne, i pojave se baš u onom trenutku kada se najmanje nadaš. Ne znam zašto do toga dolazi. Mnogi kažu da do povreda dolazi zbog manjka koncentracije, ili pak zbog loše pripreme pred nastup i probu. Ali ipak, većina povreda se dešava sticajem okolnosti, jednostavno u tom trenutku nemaš sreće, nije tvoj dan. Kada se povrediš, ti moraš da se saniraš što pre. Ovaj posao ne može da čeka, a tvoje telo, ako pauzira i pet dana, ono se zatvori i odaje utisak kao da nije radilo pet meseci. Zato gledamo da se što pre obnovimo. Verujem u alternativnu medicinu ali njoj treba vremena. Kada se telo navikne na nju, alternativna medicina ima više udela nego lekovi i hemije. Ipak, za povrede kod profesionalnih igrača potrebna je pomoć fizioterapeuta i lekova za bolove. Takođe, vodim računa kada moje telo kaže: „stopiraj se, sada ne mogu da izvedem određenu veliku amplitudu". Kada se to desi, moj režim podrazumeva ishranu bez testa i bez šećera. Mislim da su to najveće ubice čoveka. Neprijatelj su svakog čoveka, ne samo profesionalnih igrača. Povrće, voće i san su neophodni svima."
Šta ti daje snagu i motivaciju da ideš napred?
„Snagu da nastavim dalje mi daje to što je hvala Bogu, pored mene moja porodica živa i zdrava.
Srle je tu da voli i utopli
To mi daje najveću snagu i podstrek da nastavim dalje. Takođe, ono što mi daje snagu je to što sam i dalje srećan na poslu. Jer, kada nisi srećan na poslu koji radiš, nisi srećan nigde. Inspiriše me i rečenica: „Ožiljci imaju moć da nas podsete da je prošlost bila stvarna." Svaki ožiljak na svom telu ja obožavam jer mogu da se setim da sam u tom trenutku bio živ.
I tetovaže koje imam vid su podsetnika, jer telo je kao neki rokovnik. Stvari brzo blede, takvi smo ljudi, tako je u našoj prirodi. Mogu ja da zapišem i na papir ali volim da moja koža memoriše. Obično stavljam tetovaže koje imaju veze isključivo sa mnom, sa mojom porodicom i poslom. To sam ja."
Neizostavan deo Miloševog života je i mačak Srle koji greje njegovo srce...
"Srle ima dve godine. Nisam voleo mačke dok nisam udomio tog malog Srleta. Kada upoznaš mačku i prihvatiš je kakva jeste, ona ti daje jednu posebnu vrstu ljubavi, na poseban način, i voli te bezgranično. Ne znam šta bih sada radio bez njega jer uvek kada dođem kući umoran, tužan ili neraspoložen, on je tu da me utopli, da me nasmeje i da me izbaci iz tog koloseka svakodnevnice, posla i života."
Među pisce koje naš sagovornik rado čita, i koji ga inspirišu spadaju: Erland Lu, Murakami ali i Dostojevski i Tolstoj. Omiljeni pisac mu je Virdžinija Vulf jer je kako kaže: "Pisala je kako se oseća. Pisala je isključivo o onome što se dešava u njoj a dešavalo se mnogo toga i zato je završila svoj život jako rano." Takođe, Miloš svima preporučuje poeziju Ane Ahmatove kao način da se napunimo pozitivnom energijom.
Koja je, trenutno, tvoja najveća želja?
„Moja najveća želja je da ja i moji najbliži budemo dugo, dugo živi i zdravi. Ako to imam, imam sve."
Na kraju razgovora, Miloš nam, kao umetnik kog tek čekaju uspesi i ostvarenja, objašnjava zašto su umetnici specifični...
"Mi konstantno moramo da se izražavamo do kraja. Da budemo viđeni ili saslušani, jer uvek imamo šta da kažemo. Ako to u trenutku nije prihvaćeno ili shvaćeno, dolazi do nezadovoljstva i tuge. Mnogi se tu zakopaju i ne oproste drugima neke stvari, i nemaju želju i motivaciju da nastave dalje. Mnogo puta sam padao, ali sam ipak neke stvari stavljao iza sebe, opraštao ljudima i krenuo dalje. Uvek krenem dalje. Možda me to izdvaja od klišea koji važi za umetnike - to što umem da zaboravim i da stavim loše stvari iza sebe, i da krenem dalje jer jedan je život. Tako da, čemu ta kočnica."
Izvor: Lovesensa
