"Talenat je nešto što Bog, pri rođenju, odredi. Zamišljam kako ti stavi neku kapicu na glavu i kaže: Evo, ti ćeš biti plesač. Mislim da je to dar, koji nam je dodeljen od prirode i Boga."
Miloš Isailović je kao jedan od najtalentovanijih učenika srednje baletske škole "Lujo Davičo" postao stipendista prestižne Baletske akadamije u Cirihu. Od 2009. do 2011. godine bio je stalni član baleta Narodnog pozorišta, kao i BITEF dens kompanije. Višestruki je prvak države u nekoliko plesnih stilova, koreograf i reditelj predstave "Dunjaluk" , asistent Edwarda Cluga na predstavi "Peer Gynt" u kojoj ima zapaženu ulogu... Takođe je dobitnik nagrade "Dimitrije Parlić" za 2016. godinu. Rođen je 1988. godine.
Nalazimo se kako bi mi ispričao nešto više o sebi ali i o umetnosti kojom se bavi, i predstojećoj predstavi...
Prodoran pogled, osmeh, i ponekad - iznenadna gestikulacija, igraju ples za sebe. Na momente, živahno lice i glasan nesputani smeh zamene ozbiljnost i zamišljenost.
Kao da su se u tom telu skupile sve do sada odigrane uloge, svi naučeni i otplesani pokreti. Čuče tu i oni likovi koji će tek da se otelotvore na sceni, nove koreografije i neispričane priče. Ne mogu da se otrgnem utisku da pored mene šeta savremena igra, obučena u crni kaput, bledog tena, sa pirsinzima koji dolaze do izražaja na dnevnoj svetlosti...
Kada si se prvi put susreo sa igrom?
"S igrom sam se prvi put susreo sa nepunih osam godina. U Loznici se prvi put u istoriji tada otvorila plesna škola i drugarica iz odeljenja me je pozvala da dođem na čas. Nisam baš znao o čemu se radi, mada sam uvek bio impresioniran ritmičkom gimnastikom, klizanjem na ledu... Tako mi se i probudila želja za umetničkim plesnim pokretom i upisao sam se u plesnu školu. Počeo sam sa latino-američkim i standardnim plesovima, a sećam se i svojih prvih plesnih pokreta. Prvi ples koji sam naučio bio je ča-ča-ča. Te iste godine je bilo državno takmičenje u plesu. Izašao sam na takmičenje i osvojio - zlato. To neću zaboraviti nikada. To je bio neki moj početak i prvi kontakt s plesom."
Nakon toga, Miloševi uspesi su se nizali... Smatra da su nagrade samo dokaz toga da ljudi poštuju ono što on radi ali ipak, nije osoba koja živi od slave i tuđih potvrda. Kako kaže, najveća nagrada i ono što je njemu pokazatelj uspeha jeste aplauz koji dobije posle svake predstave. To je za Miloša najlepši osećaj koji može da doživi.
