Maja Pliseckaja najveća ruskabalerina i jedna od najboljih u celom svetu, ostaće upamćena kao žena inspiracija, koja je svojom životnom snagom, jakim duhom i neospornim talentom koji je dobila od Univerzuma, prevladavale sve životne nedaće. U igri je pronalazila sreću i svrhu, posvećivala joj se do srži svog bića i na vrhovima prstiju nadigravala izazove koje joj sudbina donosila na put.
Život velike balerine je okončan 2. maja 2015. godine, kada je imala 89 godina. Volela je scenu i volela je život. Kako je i sama jednom izjavila, prekršila je kanone i plivala protiv plime. Bila je neobično slobodoljubiva ne samo u plesu, već i u svojim izjavama.
Javnosti je otkrila da se kroz život stalno morala boriti za pravo da bude svoja i pleše na svoj način. Za pravo da izabere da na sceni provede 65 godina ... Za pravo da radi sa izuzetnim Morisom Bejarom i Rolandom Petitom i da bude muza velikog Pjera Kardina. Inače, kada je Pliseckaja napustila ovaj svet, Kardin je rekao: "Maja nije umrla, odletela je sa pticama." I to je tačno, jer je jedna od najpoznatijih uloga balerina bio "Umirući labud".
Maja Pliseckaja nikada nije štedela sebe, pa je tako na probama i predstavama provodila sate. Jednom je izjavila: „Na mom telu ne postoji nijedno živo mesto. Pokrivena sam ožiljcima. Jednom, tokom piruete, moj mali prst je tako jako udario mog partnera da se slomio i obesio." Na pitanje šta je potom uradila, Pliseckaja je odgovorila:" Kako šta? Onda sam zaplesala! Šta drugo?"
Maja je odlazila u moskovski zoološki vrt, kako bi posmatrala labudove i tako pronašla inspiraciju za svog "Umirućeg labuda". Izučavala je elastičnost pokreta, oblik i način kretanja, položaj glave prilikom savijanja vrata... Iznenada, jedan crni labud, nekoliko metara udaljen od nje je raširio svoja krila, do pune širine, podigao svoju nogu i stao u klasičan položaj baletske arabeske! Stajao je tako pred Majom Pliseckajom neverovatno dugo, dok mu se ona divila. U "Labudovom jezeru" pak Maja je igrala na sceni neverovatnih 800 puta.
Balerina je smatrala da je čovekov karakter njegova sudbina, a jedna od njenih najsnažnijih izjava odjekuje i danas, podsećajući nas da hodamo uzdignute glave, baš kao balerine: "Šta osoba zaista želi? Ne znam za druge. Reći ću vam nešto o sebi. Ne želim da budem rob. Ne želim da mi nepoznate ljude odlučuju o sudbinama. Ne želim ogrlicu oko vrata. Ne želim ćeliju, čak ni platinastu".
Izvor: Sensa