Dok igram, zaboravljam na sve ostalo...

Mislimo da ne posedujemo talente? Svi mi u sebi nosimo neki dar. Ako imamo utisak da sa nama to nije slučaj, najverovatnije nismo sebe dobro upoznali, a onda i prihvatili to po čemu smo jedinstveni. Pisac i profesor Leo Buscaglia sagledao je talenat kao božanski dar nama, a ono što ćemo sa tim učiniti je naš poklon božanskom. Oni koji su svoj dar prepoznali i pretočili u profesiju tako što su joj se istinski predali, krenuli su na nepregledno putovanje u sebe same, dolazeći do iskustava i uvida koji su univerzalni i bliski svima nama.

Posvetili ste život igri i stekli veliko iskustvo kada je reč o različitim plesnim stilovima. Ipak, ono što je zajedničko svim plesačima jeste telo kao instrument. Nakon toliko godina bivanja u ovoj profesiji, kakav odnos ste izgradili prema telu?

Kako sazrevamo, tako posmatramo stvari iz različitih perspektiva. Kada se osvrnem na godine rada na sebi kroz svoju profesiju, vidim da su baletski igrači privilegovani jer imaju mogućnost da svakodnevno žive u sadašnjem trenutku, što jeste suština i cilj svih religija. Reč je o svakodnevnom istraživanju svoje ličnosti i onog suštinskog u nama. Kada govorimo o telu, rekla bih da tu obitava naša duša. Potrebno je da ga negujemo spolja i iznutra, da negujemo svoj um i telo. Takođe, oslobađanjem od negativnih programa, lakše ćemo prepoznati našu suštinu.

Pre sedam godina postali ste mama. Kakav odnos gradite sa svojom decom i šta je za vas najvažnije u njihovom vaspitanju?

Kada se moja ćerka Ani rodila pitala sam jednog veoma zanimljivog, neverovatnog čoveka, Rubena Papijana, kako da ne pogrešim u vaspitanju deteta. Rekao je: Ne smetaj. Deca su naši učitelji, upućuju nas kako da živimo u sadašnjem trenutku.

U jednom trenutku svog života odlučili ste da odete iz Beograda. Šta vas je motivisalo da iskoračite iz poznatog okruženja?

Moji preci su nomadi. Prabaka je bila ukrajinska ili poljska grofica, ne zna se tačno. Jedan plemić je bio zaljubljen u nju i sebi je oduzeo život jer nije htela da se uda za njega. Ona je zatim, skrhana bolom, dobrovoljno otišla u rat kao bolničarka i tu upoznala mladog lekara, mog pradedu. Prabakina porodica nije prihvatala ovu vezu jer pradeda nije bio plemićkog porekla. Kasnije, kada ih je zatekla revolucija početkom prošlog veka, bili su primorani da emigriraju.

PageBreak

Nomadski duh vodi ka promeni

Moja potreba za konstantnom promenom je nasleđena od predaka. Promena je za mene stimulans i mogućnost da pomeram svoje granice. Naučila sam nekoliko jezika, videla skoro celu planetu iz ugla koji nije turistički, na sceni i iza scene. Tu su znamenitosti, neobični ljudi, mecene, donatori... Želja mi je da putujem sa svojom decom, da istražujemo čudesnu planetu na kojoj živimo. Iz te potrebe napuštala sam Beograd nekoliko puta. Proces menjanja plesnih kompanija je uobičajen u našem poslu. Sledila sam sebe, ne društvene forme. Strah nas sprečava da idemo putem koji je pravi za nas. Nezadovoljstvo se obično manifestuje kroz bolest i povrede. Kada bih to primetila, shvatala bih da je vreme da se ide dalje.

Govorile smo o motivima koji su vas vodili iz Beograda u svet. Šta je odredilo vaš povratak do narednog ciklusa i ponovne potrebe da se ode?

U Beograd sam se vratila kada se rodila Ani. Pomislila sam kako je za decu važno da imaju bake i deke, rođake... Tada sam mislila da je tako bolje...

Šta je za vas igra?

Put spajanja sa božanskim, jedan od mogućih puteva ka samospoznaji. Za mene je vežbanje u baletskoj sali meditacija, povezivanje sa samom sobom. Dok vežbam, igram, zaboravljam na sve ostalo. Reč je o prepuštanju ovom trenutku, o potpunom bivanju u onome što radim.

Igra kao profesija uvodi baletskog igrača u niz specifičnih relacija, poput one sa partnerom na sceni, koreografom, kostimografom... Kakvo iskustvo su vam doneli svi ovi raznoliki odnosi?

Često mi se dešavalo da privatno nemam posebnu komunikaciju sa partnerom, dok na sceni bude potpuno drugačije. Tu se dva bića neometano sreću i prepoznaju, oslobađajući se od negativnih uverenja. Kada je reč o odnosu sa koreografom spomenula bih saradnju sa Maurom Bigonzettijem koji mi je na neki način promenio život. Kada je, na primer, reč o saradnji sa kostimografom, dešavalo se da on u potpunosti ne sagleda potrebe igrača ili da mi se kostim jednostavno ne dopada, ali to je deo našeg posla.

"Okidač" Slavice Dolašević - zov života i svojevrsno buđenje: podsećanje i opomena putem nesvesnog

Vi, takođe, radite i sa mladim igračima.

Sećam se da sam i sama prolazila kroz brojne faze kao igrač, vremenom dolazeći do raznih spoznaja koje sada pokušavam da prenesem mladim igračima. Radim i sa igračima iz državne baletske škole. Oni obično ne žele da se to zna. Spremam ih za audicije, radim na repertoaru.... Suština nije u tome da igrača dovedemo do savršenstva samo kroz fizički rad, već da ga uputimo u spoznaju njegovog bića. Sa tom energijom on može da se obrati svom telu koje će, kao posledicu baš takvog energetskog stanja, dati savršen rezultat. Tada se vidi preobražaj iz dana u dan. To je prečica. Put koji je mladom igraču potreban kako bi došao do sagledavanja neophodnih za ovu profesiju. Ne možete samo reći: Beli labud ili, na primer, Uspavana lepotica. Potrebno je ulogu naći u sebi, personifikovati se sa njom. Igračima je potreban individualan pristup.

Zanimljivo je viđenje jednog umetnika kada je reč o komunikaciji sa publikom. Kaže se da bi se nekakva idealna komunikacija sastojala od padanja barijera, što bi značilo da scena više ne postoji i da se umetnik obraća gledaocu direktno, svojim energetskim potencijalom. Kako vi doživljavate odnos sa publikom?

Umetnik se uvek obraća gledaocu direktno. Kako drugačije... Kroz sebe Univerzumu ili obrnuto... Citiraću rečenicu iz predstave Legenda o tebi rediteljke Dare de Luke, koja će ponovo biti izvedena sa našim đacima: Ništa nije nešto drugo, sve je sve, a ti si ja.

Izvor: Lovesensa