"Okidač" Slavice Dolašević - zov života i svojevrsno buđenje: podsećanje i opomena putem nesvesnog

Umetnost performansa dovodi nas do neočekivanih a ponekad i zbunjujućih i neprijatnih emocija, pomerajući svaku našu ćeliju spojem artističkih i ličnih karakteristika umetnika.

Po struci grafički dizajner i fotograf, 26-godišnja Slavica diplomirala je na Fakultetu za umetnost i dizajn, na odseku Grafički dizajn i vizuelne komunikacije. U toku studija je najviše radila na polju fotografije i slikarstva, izložena uticajima multimedije, igre, fizičkog teatra itd. kako bi na putu svog umetničkog razvoja započela saradnju sa Performance HUB - višegodišnjim edukativnim programom o performansu koji je kreirala i pokrenula umetnica Marta Jovanović u saradnji sa Galerijom 12 HUB - i stvara Okidač koji će publika moći da pogleda u subotu 06. maja 2017. godine u 15 h na adresi Hilandarska br. 14. Tok performansa će na klaviru ispratiti Katarina Ranković uz autorski soundtrack koji je iskomponovala ovim povodom.

Umetnik je po pravilu svoj, inače je umetnik u pokušaju, kaže za Sensu Divna Ljubojević

Okidači naših života ponekad dugo trepere i prepliću se kroz podsvesvesne delove našeg uma, kao nevidljive niti . Razvezivanjem ovih niti suočavamo se sa upozorenjima, razmišljamo, shvatamo i budimo se.

Serija snova je došla kao opomena?

"Da, kao opomena na moje doskorašnje loše navike kojih negde nisam bila ni svesna i jedne situacije koja se ponavljala bar godinu dana - ostajala bih predugo na jednim od poslova kojima se bavim, preuzimala bih na sebe više stvari i odgovornosti odjednom, zanemarujući činjenicu da će mi se to pre ili kasnije obiti o glavu. Kada bih stigla u stan, automatski bih se bavila sređivanjem istog i nalazila nove "zadatke".

U jednom trenutku kada više nije moglo tako, počeli su užasno mučni snovi u kojima pokušavam da komuniciram sa ljudima oko sebe a niko me ne čuje i ne vidi, niko nije svestan da sam tu, da bih na kraju shvatila da sam umrla. U snovima, to su bili bliski ljudi - porodica i prijatelji. Nakon svakog buđenja osećala sam se umorno i istrošeno. Posle dva-tri meseca u jednom od snova sam otkrila da je do te moje "smrti" došlo utapanjem u vodi. Iz vode sam izašla i nastavila dalje svoj život a da zapravo nisam bila svesna toga u snu. Kada sam se probudila, tačno sam znala šta treba da uradim kako bih prekinula te snove. Nakon buđenja, videla sam da živim u najčisitjem stanu u gradu. Bilo je potrebno da prekinem repetitivnu radnju sređivanja stana jer sam se zapravo u svarnosti utapala u obavezama koje sam sama nametnula.PageBreak

Šamar realnosti

Shvatila sam da većina ljudi to radi - izbegava život na različite načine (provodeći suviše vremena na poslu, za kompjuterom, radeći neku ispraznu stvar samo da bi pobegli od suočavanja sa životom. Jako je problematično kada je čovek predaleko od života i zaokupljen nečim drugim jer je posle teško vratiti se stvarnosti."

Kroz iskustva ljudi oko sebe Slavica je došla do zaključka da se ljudi trgnu tek kada im se desi neka nesreća ili povreda. Smatra da je vid opomene putem sna, došao na najblaži način, bez obzira na to što je bilo teško psihički i duhovno. "Tek u takvim momentima se ljudi trgnu i shvate da treba da iskoriste svaki momenat svog života. "

Šta treba da učinimo da bismo postali svesni sebe i stvarnosti?

"Mislim da treba biti pošten prema sebi. Sve vreme treba da postoji kao neka ptičica na ramenu koja te podseća da uradiš ono što je dobro tebe bilo da je to odlazak na trening, na predstavu, film, viđanje sa dragim ljudima... Lično, sebe osvešćujem kroz pokret jer mi bilo koja vrsta fizičkog pokreta daje osećaj da sam živa, i da sam prisutna u sadašnjem trenutku. "

Slavičina umetnost je multimedijalna i ona upravo i uvodi elemente plesa i različitih vrsta pokreta. Smatra da svaka tema i ideja može da se izrazi kroz bilo koji medij, dok se ona najviše pronašla u plesu i performansu, jer je to bavljenje "živim momentom" kako kaže, za nju najiskrenije. "Sve što se dešava, dešava se sada, u momentu, dok umetnik, kao provodnik poruke i emocija koje prenosi gledaocima , ostavlja na taj način upečatljiv trag."

Iako je put Slavicu odneo i na polje savremenog plesa, fizičkog teatra, vazdušnih akrobacija i Buto plesa, ovo je prvi performans u kom će imati samo jednu čistu radnju koja otvara veliki spektar mogućnosti za prenošenje poruke jer bez naracije, kroz čist i jednostavan pokret, bez figura i koreografije, najbolje izviru emotivne slike. Sve se dešava uživo, u trenutku, bez doterivanja i odlaganja, što mladoj umetnici predstavlja izazov. Prisutvo minimalnog pokreta objašnjava i ovako: "Ne činjenje i odsustvo akcije je jedna od najlepših stvari koju čovek može da radi. Stanje odmaranja i gledanja u prirodu nam je možda i najprirodnije. Ipak, šta god nam pomaže da se osećamo prisutno i svesno (npr. joga), bez stresa, poželjno je raditi."

Božanstveni dar: umetnost igre inspirativnog baletskog izvođača i koreografa Miloša Isailovića

Kao izvođač i kao čovek, uvek se trudi da pronađe balans između svoje umetnosti i svakodnevnog života jer iskakanje iz balansa remeti njen duhvoni i emotivni život. Ipak, svi smo skloni tom disbalansu i šetnji po začaranom krugu iz kog nekada ne možemo da pronađemo izlaz. Slavica priča da ljudi na različite načine pronalaze svoj put, ali se nada da će nakon performansa shvatiti da se nalaze na pravom mestu u pravom trenutku, kako bi primili poruku buđenja na katarzičan način. "Okidač bi trebalo da bude šamar realnosti."

Objašnjava nam da bi put naše podsvesti trebalo da nas odvede iz uljuljkanog stanja i sna, u sadašnji trenutak.

Ipak, konstatujemo da kolektivno kopnimo u virtuelnoj stvarnosti koju nam je donela tehnološka revolucija i da na žalost, i to sačinjava našu realnost.

"Mislim da je ljudima, pogotovu danas, jako bitna slika koju stvaraju o sebi i kako se prezentuju drugim ljudima. Iz tog razloga je najviše otvoren put ka tome da neko napravi savršenu sliku sebe, uljuljukujući se u nju.

PageBreak

Crveno kao simbol života

Doživljavamo čak i situacije da se ljudi međusobno prate na društvenim mrežama a kada se sretnu ne prepoznaju se. Ako se i prepoznaju, razočaraju se jedni u druge. Iz tog razloga treba da budemo svesni za šta nam zapravo služi taj socijalni profil i da shvatimo šta njime pokušavamo da kažemo.

Bilo bi dobro da zastanemo i zapitamo se da li je realno to što zahtevamo od sebe, da li možemo da dođemo do toga i kako i naposletku da prihvatimo sebe takvima kakvi smo. U suprotnom, najviše ćemo se zapravo udaljiti sami od sebe. Ego je uvek prisutan ali treba da se zapitamo zašto nešto radimo. Ponekad su nam jednostavno nametnuti obrasci ponašanja i to kakavi treba da budemo. Naše je da shvatimo kakvi zapravo želimo da budemo i da ka tome i demo.

Suština je u tome da budemo svoji i da ne nosimo nikakve maske pred drugima i pred sobom. Trenutak kada se prepoznamo u nečemu što nam je do tada bilo strano je neprocenjiv, te stoga mislim da je divno družiti se sa ljudima koji su drugačiji od nas. Ponekad prema nekom imamo averziju ili nam se ne dopada iz nekog razloga - to su zapravo naši ego-tripovi i strah od onog što je možda naša suštinska priroda. U osoboma koje istinski vode svoj život možemo videti samo lepotu i ništa drugo. "

Nekada upravo životni okidači ukazuju na pravi put i naše skrivene želje. "Tek tada čovek oseti šta želi da radi i sa kim želi da provodi vreme. Ako nam se posreći da "preživimo" tek tada smo spremni da iskoristimo drugu šansu. Smrt jeste sastavni deo života ali podsetnik na to da treba da se pozabavimo onim što odlažemo i ignorišemo. U jednom životu možemo da se rodimo mnogo puta i to je najlepša stvar ."

Objašnjava da će deo performansa biti i haljina crvene boje koja u vidu kontrasta tokom izvođenja treba da simoblizuje život, krv, jaku energiju, eros, i sve ono što vrvi od samog života.

U svom sumiranju pred izvođenje, otkriva mi jedan interesantan detalj. Svi bliski ljudi koje je sanjala i do kojih u snu nije mogla da dopre, zapravo po prvi put neće doći na njen performans, svojim izborom.

Izvor: Lovesensa