Da li ste juče stigli da uradite sve što ste planirali? Pišete li redovno takozvane „to do" liste? Da li sebi često postavljate rokove za dovršavanje nekih poslova (srediću kuću do dva popodne i slično)? Da li su ovi rokovi, kada malo razmislite o njima, uglavnom nerealni za ispunjenje? Pravite li raspored vremena kada ste na godišnjem odmoru, kako biste ga što bolje iskoristili? Uvek gledate na kojoj je kasi najmanji red? Osećate hronični nedostatak vremena?
Većina ljudi danas ima manji ili veći problem sa vremenom. Uvek nam se čini da ga je premalo za sve što želimo da uradimo i rešenje uglavnom nalazimo u ubrzavanju. Američki fizičar Lari Dosi je još 80-ih godina skovao termin „opsednutost vremenom" kako bi opisao opsesivno verovanje da „vreme brzo prolazi, da ga nikad nema dovoljno i da moramo da okrećemo pedale sve brže da bismo išli u korak sa njim." Danas smo svi na ovaj ili onaj način opsednuti brzinom i stalno smo u gužvi.
Kako bi nam pomogli, mnogi eksperti nam nude nove načine i savete za ubrzavanje u vidu kurseva brzog čitanja, boljeg organizovanja vremena, brzog vežbanja. Ovi eksperti nam najčešće govore kako da brže obavimo neki posao i tako dobijemo na vremenu. Međutim, ovo ne dovodi do uštede vremena. Naime, ljudi pronalaze sve više i više zadataka koji moraju da se obave odmah, te se tako opet vraćamo na početak i doživljaj da nam je „dan kratak". Ubrzavanju je naravno doprineo i tehnološki razvoj, kompjuteri, internet, mobilni telefoni, društvene mreže - doveli su nas u situaciju da smo dostupni u svakom trenutku. Od nas se očekuje da svaki zadatak uradimo gotovo trenutno, dok se pri tom broj zadataka umnožava.
Istraživači su otkrili da su nam u poslednjih dvadesetak godina ubrzane i intelektualne aktivnosti. Ako ne verujete, pogledajte neki film iz sedamdesetih godina prošlog veka, videćete da scene duže traju i da se radnja, prema današnjim kriterijumima, odvija sporo. Utvrđeno je da ljudi na izložbama danas provode mnogo manje vremena pored pojedinačnih eksponata nego što je to bilo nekada, a postoje i muzičari koji tvrde da se klasična muzika danas svira u tempu koji je brži od onog u kojem je komponovana. Savremene knjige su takođe mnogo kraće od romana iz devetnaestog i sa početka dvadesetog veka, tako da nam je danas vrlo teško da čitamo te knjige.
Deca su svakako velike žrtve ubrzavanja. Ona danas mnogo brže sazrevaju i pretrpana su obavezama, od privatnih časova, do treninga i baleta. Živeći na ovaj način, deca su lišena uživanja u detinjstvu, dokolici i maštanjima koja su njegov neodvojivi deo. Ona su takođe pod stresom, a još nisu ni razvila adekvatne mehanizme da se sa njim suoče. U ovakvim uslovima, teško im je i da ih razviju. Naime, kada primete neke promene u ponašanju svoje dece, roditelji će ih najčešće uputiti stručnjaku, od koga očekuju da reši problem, umesto da se pozabave sobom, svojim odnosom sa decom i atmosferom koja vlada u porodici.
Brzo označava sve što je stresno...
U savremenom svetu, preplavljeni smo medijima, informacijama i podacima, a mnogi od njih su potpuno nevažni za naše živote. Brzina je postala važna i u oblasti samorazvoja i duhovnosti, što je potpuno paradoksalno. Karl Onore, novinar koji je istraživao fenomen brzine i napisao knjigu „Pohvala sporosti", navodi podatke da se u Americi na časovima joge sve više ljudi povređuje jer su nedovoljno zagrejani radili neke zahtevnije asane. Takođe je sve više tehnika samorazvoja koje nam obećavaju da će se posle čitanja jedne knjige ili pohađanja određenog kursa, naš život promeniti iz korena.
Stalna žurba je izuzetno stresna. Ove „požuri" poruke dovode naš mozak u režim vanrednog stanja tako da se on uopšte ne isključuje. Onore u svojoj knjizi definiše termine „brzo" i „sporo" na sledeći način: brzo označava sve što je stresno, agresivno, analitičko, nestrpljivo, aktivno, kontrolišuće, dok sporo označava suprotno - mir, intuiciju, strpljivost, prijemčivost, pažljivo, nepokretno. On posebno naglašava činjenicu da raditi nešto na spor način može kasnije da dâ brže rezultate, kao i da je moguće posao obavljati brzo iz referentnog okvira sporosti. To bi značilo da možemo da ostanemo smireni i sabrani u situacijama kada smo u velikom zakašnjenju na poslu ili žurimo da odvedemo decu u vrtić na vreme.
Umetnost ima i te kako veze sa sporošću koja se ostvaruje usred haosa. U ovoj ostvarenoj mirnoći zarobljeno je zrnce pažnje usred mora nepažnje.
Sol Belou
Za mnoge stvari u životu potrebno je vreme. Mi moramo da preradimo sopstvena iskustva, da razmislimo o nekim događajima, nečemu što smo pročitali, čuli ili doživeli. Za predviđanje posledica nekog ponašanja takođe je neophodno vreme. Ne možemo se brzo osloboditi stresa i napetosti, za to je potrebno da odvojimo vreme za uživanje u sasvim običnim trenucima u životu. Pauze za smirivanje i uživanje su nam neophodne kako bismo postigli mir i zadovoljstvo u životu, što na kraju dovodi do veće produktivnosti.
Takođe je nemoguće brzo čitati i uživati u dobrom književnom delu, ne možete brzo spremiti ukusno jelo, niti uživati u vođenju ljubavi. Ne može se brzo kreativno razmišljati.
Ako mozgu povremeno damo šansu da uspori, uradiće mnogo više nego ako je stalno pod pritiskom brzog načina razmišljanja. Kada mislimo brzo, dolazimo do jasnih rešenja, dok je spori začin razmišljanja intuitivan i kreativan. Sporo možemo da razmišljamo kad nismo pod pritiskom i kada imamo vremena da svoje ideje sporo razvijemo. Ovaj način razmišljanja dovodi do važnih uvida, kaže Onore. On navodi da se na skeneru jasno vidi kako ova dva načina razmišljanja proizvode drugačije moždane talase: brzi način razmišljanja stvara beta talase, a spori alfa i theta talase koji nas dovode u stanje relaksiranosti i spokojstva.
Svi veliki mislioci, naučnici i umetnici potvrđuju ovu činjenicu, jer do velikih otkrića nisu dolazili u svojim laboratorijama, već u trenucima najdublje opuštenosti - u kadi, u snu, dok su šetali ili se igrali sa decom. Ovo je dobro poznat fenomen vezan za kreativno razmišljanje.
Naime, kako bismo došli do kreativnog rešenja nekog problema, neophodno je da imamo dovoljno znanja i da raspolažemo činjenicama, ali to nije dovoljno. Svakom velikom otkriću prethodi period inkubacije, tokom kojeg se naizgled ne dešava ništa značajno vezano za polje našeg interesovanja. Međutim, tokom tog perioda naš mozak slaže informacije i kao rezultat toga dolazi do uvida, rešenja koje nam je, naizgled, bilo nadohvat ruke, od samog početka. Ajnštajn je smatrao da je najbolje objediniti ova dva načina razmišljanja, jer „Kompjuteri su neverovatno brzi, tačni i glupi. Ljudska bića su neverovatno spora, netačna i pametna. Zajedno, oni su neverovatno moćni."
Ubacivanjem svog mozga u manju brzinu, zaštitićemo se od stresa i psihosomatskih bolesti, poboljšaćemo svoju sposobnost kreativnog razmišljanja i koncentracije.
Kada funkcionišemo po principima brzine, naše reakcije na spoljašnje događaje biće automatske, zato što je za promišljanje i svesno doživljavanje neophodno vreme, a sve dok reagujemo automatski na spoljašnje nadražaje, nismo slobodni.
Sadašnji trenutak - sada je jedino od čega ne možete da pobegnete, jedina konstanta u vašem životu. Bez obzira na to šta se dogodi, koliko se vaš život promeni, jedno je sigurno - uvek je sada. Pošto se od sadašnjeg trenutka ne može pobeći, zašto mu ne bismo poželeli dobrodošlicu, sprijateljili se sa njim?
Ekart Tol
Nakon pomame za brzinom u svim mogućim oblastima, postepeno se javlja sve više pokreta koji promovišu sporost. Neki od njih su Međunarodni pokret spore hrane, potekao iz Italije (gde bi drugo?), kao i Citta Slow („Spori gradovi"). Pokret sporih gradova obuhvata oko trideset gradova u Italiji i drugim delovima sveta, a njihov manifest se sastoji od različitih formalnih odredbi, kao što su: smanjivanje buke u saobraćaju, uvećavanje zelenih površina i pešačkih zona, pružanje podrške lokalnim farmerima, prodavnicama i restoranima koji koriste njihovu robu i slično.
Moći sadašnjeg trenutka
Ljudi su i sve više zainteresovani da ovladaju nekom tehnikom koja će im pomoći da uspore i oslobode se stresa, od meditacije do štrikanja.
Da li je moguće savladati spori način razmišljanja u ovom svetu, u kome se brzina i akcija toliko cene, pita se Onore. Prvi korak je naravno najteži - opuštanje. Opuštanje podrazumeva da odstranimo bilo koji oblik nestrpljenja i da naučimo da prihvatimo neaktivnost. Jedan zen učitelj savetuje: ,,Umesto da kažete sebi - nemoj samo da sediš ovde, radi nešto; vi sebi recite - nemoj stalno da radiš nešto, jednostavno sedi ovde." Meditacija je jedan od sve popularnijih načina da umirimo um. Utvrđeno je da snižava krvni pritisak i stvara alfa i theta moždane talase.
Takođe je dokazano da njeni efekti traju mnogo duže od samog meditiranja.
Baštovanstvo doživljava sve veću popularnost, jer je ljudima koji su konstantno okruženi tehnikom, vrlo privlačno da povremeno u ruke uzmu zemlju. Do nedavno je baštovanstvo, baš kao i štrikanje, bilo okarakterisano kao zabava za penzionere, ali danas se ovim hobijima bavi veliki broj mladih ljudi.
Jedna od najvećih vrednosti usporavanja je u činjenici da nas ono dovodi do veće svesnosti i prisutnosti. Mi iskustvo koje proživljavamo sada često posmatramo kao sredstvo za postizanje cilja, ali živeći na takav način uporno preskačemo sadašnji trenutak.
Spremamo hranu ili sređujemo stan, razmišljamo o svojim planovima za popodne ili veče, ne obraćajući pažnju na ono što radimo, sasvim nesvesni svog tela i procesa u njemu. Pošto se obično nalazimo u stanju uma koje nam pažnju usmerava na prividnu prošlost ili budućnost, propuštamo stvarna fizička i emocionalna iskustva koja nam se dešavaju upravo sada. Tako stalno zaboravljamo jedini trenutak koji sadrži svu punoću života. Mislimo da živimo i da se krećemo napred, a u stvari se vrtimo u krug.
Usredsređujući se namerno na zbivanja u sadašnjem trenutku, na stvari kakve zaista jesu, razvijamo potpunu svesnost. Svesnost znači da poklanjamo punu pažnju nečemu što se događa upravo sada, bilo da je u pitanju neki unutrašnji doživljaj, misao ili emocija, ili neka situacija u spoljašnjoj sredini. Svesnost podrazumeva prihvatanje stvarnosti onakve kakva jeste, bez prosuđivanja i poređenja sa onim kako bismo mi želeli da izgleda.
Ona je antiteza ruminiranju koje podrazumeva bavljenje stalno istim mislima. Ruminiranje (razmišljanje koje se ponavlja) je često automatska reakcija, ono znači da se gubimo u mislima, dok je svesnost namerna. Svesnost je takođe iskustvena i podrazumeva da se usredsredimo na direktno iskustvo sadašnjeg trenutka. Kada ruminiramo, um nam je preokupiran mislima koje su veoma daleko od direktnog čulnog iskustva. Ruminacije pokreću naše misli u pravcu prošlosti ili budućnosti. U svesnosti nema prosuđivanja, ni sebe, ni drugih. Ona nam dopušta da stvari vidimo onakvima kakve jesu u sadašnjem trenutku.
Antoni de Melo nam predlaže da usporimo svoje aktivnosti kako bismo postigli usaglašenost sa sadašnjim trenutkom. „Koliko vam vremena treba da biste stigli na posao? Dvadeset minuta? Probajte da utrošite dvadeset i pet. Znam da će neko pomisliti da nisam normalan, ali samo me poslušajte. Koliko vam treba da doručkujete? Pet minuta? Doručkujte deset minuta! Čestitajte sebi za svakih nekoliko trenutaka koje dodajete svakoj stvari koju činite. Za nedelju dana počećete da živite u sadašnjosti."
Izvor: Lovesensa
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!