Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako,
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću? U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka, zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo? Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli. Da, mora da je tako...
Izvor: Lovesensa