Da li svoj život planiramo pre rođenja

Ko sam ja? Odgovor na ovo večito pitanje sa manje ili više uspeha davali su veliki filozofi, umetnici, a na njega, naravno, i svako od nas treba da odgovori. Ako se složimo sa sve popularnijom tvrdnjom, koja kaže da smo duhovna bića koja imaju fizička iskustva, a ne fizička bića koja imaju duhovna iskustva, onda ćemo svakako prihvatiti i tvrdnju da je Duša naš besmrtni deo koji nas prati kroz različita životna iskustva. Drugim rečima, ona je naš božanski deo, sazdan od Univerzalne ljubavi, sama naša suština.

Tokom istraživanja se, naravno, pokazalo da mi zaista pravimo barem okvirni plan koji se odnosi na ono što bismo mogli nazvati glavnim tačkama ili prekretnicama u životu. Robertova istraživanja potvrdila su poznatu tezu da sami biramo zemlju i mesto rođenja, svoje roditelje, partnere i buduću decu. Takođe, unapred planiramo bolesti i nesreće ili posebno teške izazove, kao što je na primer briga o bolesnom detetu ili detetu sa posebnim potrebama. Sve ovo zaboravljamo nakon rođenja. Ipak, ovakva saznanja ljudima mogu da otvore vidike, jer suviše često verujemo kako su takve životne priče neka vrsta kazne za nedela počinjena u prošlim životima, način da otplatimo karmički dug.

Posmatrano iz perspektive Duše uopšte nije tako. Naime, niko nas ne kažnjava niti osuđuje, baš kao što ni mi na nivou Duše ne osuđujemo nikoga. Zapravo, dešava se neka vrsta samoosude. Dakle, ako nekome ne možemo da oprostimo za naneti bol, često poželimo da i sami iskusimo sličnu vrstu bola kako bismo dobili mogućnost da mu oprostimo. Opraštajući drugome, bolje spoznajemo i razumemo sebe, što je osnova za opraštanje. Paradoksalno, patnja koju doživljavamo pomaže nam da razumemo patnju koju smo stvarali drugima i da to prihvatimo kao deo samospoznaje. Prisećanje na to ko smo zapravo, a mi smo uzvišene, savršene i večne Duše, pomaže nam da prevaziđemo životne izazove i patnje. Kada sebe i druge gledamo na ovaj način, to nam umnogome olakšava život.

"Mi kao duše ne osuđujemo jedni druge. Jedina osuda u duhovnom carstvu je osuda samog sebe koja može da nastane kao rezultat ocene prethodnog života. Mi prosuđujemo sami sebe i jedini smo koji to činimo. Naši duhovni vodiči sede sa nama dok ocenjujemo svoje živote i povremeno nam skreću pažnju na trenutke u kojima smo mogli da izrazimo dublje saosećanje, ali su čak i te primedbe izrečene ljubazno i bez osude." ("Plan vaše duše", R. Švarc)

Ovaj koncept rađa niz pitanja, na primer: ako je neko već isplanirao sve izazove u životu, ima li smisla truditi se da mu pomognemo? Jedini cilj naših iskustava u fizičkom nivou postojanja jeste da se setimo ko smo, da ponovo doživimo osećaj jedinstva sa Bogom, odnosno da osvestimo svoju Božansku prirodu. Logično je da se upitamo zar je neophodno toliko patnje da bismo došli do te spoznaje. Ali, ako ne osetimo razdvojenost, osećaj jedinstva postaje sasvim običan, prosto se podrazumeva. Na duhovnim nivoima znamo sve odgovore i osećamo to jedinstvo, tako da veoma cenimo mogućnosti koje dobijamo ovde na Zemlji. Jer, jedna od karakteristika života na Zemlji je to što imamo fizičko telo, koje nosi niz specifičnosti (razvoj Ega, mogućnost da osećamo različite emocije, da spoznajemo svet preko pet čula...), a one opet čine da se osetimo odvojenim od Božanskog iako je to iluzija. U redu je da podsećamo druge i pomažemo im da se sete ko su.

PageBreak

Možemo li pomoći drugima

Nekada se, međutim, događa da oni prosto odbijaju to da čuju, zato što žele da do te spoznaje dođu drugačije, ili što im nije blizak način na koji im pomažemo. Nekada je vrlo korisno da pustimo drugoga da traži svoj put, a da se mi bavimo sobom. Možemo uvek da iznesemo svoje mišljenje, podelimo inspirativnu priču, preporučimo knjigu ili kurs. Međutim, ima onih koji tragaju za nekim kome je potrebna pomoć, jer na taj način izbegavaju suočavanje sa sopstvenim životom. Ne smemo da zaboravimo da je svima nama najvažniji zadatak da se bavimo svojim životom, odnosno da za njega preuzmemo odgovornost. Kada stvari postavimo tako, najčešće se menjaju i životne okolnosti nama bliskih osoba.

Prema konceptu Roberta Švarca, mi sebi pre rođenja postavljamo različite izazove i kreiramo zadatke koji nam na najbolji način pomažu da doživimo željena iskustva, a to su uvek ona koja nam pomažu da ponovo doživimo svoju Božanstvenost. Sve ovo, naravno, ne znači kako treba da budemo neosetljivi na patnje drugih, naprotiv, razvijanje saosećanja jako je važno i mnogima je upravo to jedan od glavnih izazova. Važno je, međutim, da razlikujemo saosećanje od sažaljenja. Kada nekoga žalimo, mi mu na neki način oduzimamo odgovornost i pravo na izbor, jer ga smeštamo u kategoriju onih koji su nesposobni da se nose sa životom.

Saosećanje, s druge strane, doživljavamo kada smo svesni povezanosti sa drugom osobom i u sebi prepoznajemo mogućnost za iste ili slične reakcije. Kada razumemo zašto se neko ponaša na određni način, mnogo nam je lakše da saosećamo sa tom osobom. Postoji velika razlika između razumevanja i saosećanja s jedne strane i pravdanja nečijeg ponašanja, s druge, iako to mnogi izjednačavaju. Usled ovakvog razmišljanja često nam je teško da saosećamo sa nekim. U stvari, i ne pokušavamo da saosećamo, jer smatramo da bi to bilo pružanje podrške ponašanju sa kojim se uopšte ne slažemo.

Saosećanje je, međutim, mnogo bliže onom biblijskom "osuditi grešku, a oprostiti grešniku". Ono podrazumeva jasan osećaj da je druga osoba tek zbunjeno i izgubljeno dete željno ljubavi, pažnje i radosti koje se zbog tih nedostataka ponaša na neadekvatan način. Saosećanje možemo osetiti prema potpuno nepoznatim ljudima, kao i prema najbližima. Saosećanje sa bliskima, u situacijama kada im se dešava nešto neprijatno, može učiniti da i nas preplave njihove emocije. U tom slučaju nećemo moći da im pružimo adekvatnu podršku, jer ćemo se i sami osećati loše. Ovaj transfer emocija biće naročito izražen ako u iskustvu već imamo sličan događaj koji nismo prevazišli, jer će nas intenzivna osećanja bliskih osoba podsetiti na to.

Saosećanje dolazi iz srca i rezultat je osećaja da smo svi povezani na nekom višem nivou, tako da možemo saosećati i sa konobaricom koju vidimo prvi put u životu, a ponaša se neljubazno. Možemo saosećati i sa nekim ko nas je povredio, iako je to nekada vrlo teško. U ovim slučajevima saosećanje pomaže da oprostimo toj osobi, a na taj način se oslobađamo pritiska neprijatnih misli i emocija. Saosećanje nas oslobađa i povezuje sa poljem Božanske Ljubavi.

"Važno je da se zapitamo koji aspekti sopstva bivaju prozivani našim sudovima. Ako, na primer, prosuđujemo nekoga ko je zavisan od droge kao slabića, mi u stvari za takav smatramo i deo sebe. Ako se u određenim trenucima ili u određenim okolnostima nismo smatrali slabima, ne bismo bili u mogućnosti da donesemo takav sud o nekom drugom. U tom slučaju ili ne bismo primetili takvo ponašanje ili karakteristike koje smatramo slabošću, ili ih ne bismo smatrali slabostima. Svaki sud o drugoj osobi predstavlja maskirani sud o sebi. To je nužnost. Dubok duhovni razvoj javlja se kada hrabro skinemo masku i priznamo sopstvena osećanja u vezi sa nama samima. Taj proces je težak i zahteva istinsku iskrenost prema sebi, ali je nagrada koja sledi ogromna" ("Plan vaše duše", R. Švarc).

Nasuprot saosećanju jeste osuđivanje drugih i njihovih postupaka, ali i osuđivanje sebe, što svi radimo često nesvesno. Osuđivanje je najčešće rezultat projekcije. Veliki švajcarski psihijatar K. G. Jung rekao je: "Sve što nas iritira kod drugih, može nam pomoći da bolje razumemo sami sebe". Ako želimo da budemo iskreni, svakoga iritira određeno ponašanje, neke osobine ili osobe. Naravno, okruženi smo baš takvima i na poslu, i u privatnom životu. Kada prihvatimo, kao mogućnost, ideju da ovo nije slučajno i da kod drugih ne možemo ni da vidimo ono čega nema u nama, samo što je to duboko potisnuto, otvaramo vrata promene.

PageBreak

Izbor bolesti kao životnog izazova

Bolest služi da obasja svetlošću područje koje zahteva isceljenje.

Bolest se često javlja kao životni izazov. Robert Švarc u knjizi opisuje nekoliko takvih slučajeva, među kojima je i Doris, žena obolela od karcinoma dojke. Ona je želela da razvije ljubav prema sebi i svom telu, zato je odabrala da oboli kako bi sebi dala priliku za duhovno buđenje. Doris je dobro savladala lekcije, a takođe je pomagala i drugima koji se suočavaju sa sličnim problemima. Iz perspektive naše Duše bolest je samo drugi oblik učenja. Ako je doživimo kao okrutnost ili kaznu, imaćemo problema da je prevaziđemo. Kada počnemo da je posmatramo sa neutralnog stanovišta, postajemo prijemčiviji za lekcije koje možemo da naučimo od nje. Bolest nema veze sa pitanjem krivice, kazne ili nedostatkom Božje ljubavi. Ona je prosto deo ljudskog postojanja.

Bol je takođe deo našeg postojanja u fizičkoj ravni. Gubitak bilo koje vrste praćen je bolom i tugom, i jako je važno da sebi damo dovoljno vremena i prostora za tugu, bez osuđivanja. Jer jedan od razloga našeg boravka na ovom fizičkom planu jeste upravo doživljavanje intenzivnih emocija, kako prijatnih, tako i neprijatnih. Tugovanje je proces koji podrazumeva prihvatanje gubitka i prilagođavanje novim uslovima, a za to je neophodno vreme. Nema potrebe da sebe ometamo u tom procesu zbog težnje da što pre pređemo na duhovni nivo svesnosti. Tuga je lekovita, a nama problem stvaraju samosažaljenje i patnja koja nastaje zato što odbijamo da prihvatimo događaje koji nam se ne dopadaju ili se razlikuju od naših očekivanja. Dakle, ne možemo da izjednačimo tugu i bol sa patnjom, jer je patnja rezultat opiranja stvarnosti.

"Za dušu tuga predstavlja izraz ljubavi, a svaki izraz ljubavi je lekovit. Ukoliko se opiremo žalosti, bukvalno umotavamo energiju oko našeg bola i zaključavamo ga u sebi. Plač je prirodno sredstvo koje telu služi za čišćenje takve energetske napetosti, suze održavaju protok energije i dozvoljavaju isceljenje" ("Plan vaše duše", R. Švarc)

"Pošto planiramo životne izazove da bismo iskusili i spoznali sebe kao ljubav u svim njenim mnogobrojnim oblicima, oni se smatraju nepotrebnima ukoliko dođemo do samospoznaje pre pojave izazova" ("Plan vaše duše", R. Švarc).

Koncept prenatalnog planiranja nikako ne isključuje slobodnu volju mada se na prvi pogled čine nespojivim. Naime, iako su osnovne postavke našeg životnog puta unapred planirane, uvek imamo mogućnost da se predomislimo i odaberemo neki drugi put. Ponekad tu mogućnost i koristimo. Na duhovnom planu izbegavanje planiranog izazova ne smatra se propustom ili greškom, već samo odabirom drugačijeg vida učenja. Na tom nivou greške ne postoje. Za Dušu, takođe, ne postoje loša iskustva, niti joj je važno koliko vremena treba da se nauči nešto tako važno kao što je ljubav prema sebi. Duša brine o razvoju, a ne o vremenu potrebnom za taj razvoj.

NAJVAŽNIJE PORUKE IZ KNJIGE

"Poruka koja se ponavlja u ovoj knjizi glasi da naša vibracija utiče na univerzum daleko više od naših tela. Pustinjak koji sedi sam na vrhu planine šireći vibraciju mira čini više za harmoniju na svetu od ljutitog protestanta na mirovnom protestu, čija frekvencija samo služi za stvaranje te iste stvari koju tako žestoko kritikuje"("Plan vaše duše", R. Švarc).

Mi smo duše koje kreiraju živote u fizičkoj ravni postojanja kako bi spoznale svoju suštinu, a ta suština je Ljubav.

Razvijanjem saosećanja i Ljubavi na svim nivoima mi menjamo sebe i svoju perspektivu, te tako utičemo na promenu sveta oko sebe.

Razvijanjem sposobnosti da sebi oprostimo i da pokažem ljubav prema sebi iskazujemo zahvalnost i ljubav Božanstvu.

Svet oko nas je samo ogledalo u kome vidimo sopstveni odraz.

Životne izazove planiramo kako bismo sebe iskusili i spoznali kao Ljubav. Ako do ove spoznaje dođemo pre pojave izazova, prestaje potreba za njima.