Četrnaest vekova pre rođenja Gospoda Isusa Hrista, u Egiptu je ispevana himna Suncu koje "život zapoveda". Ono je tada bilo vrhovno božanstvo. Kao i danas, darivalo je svetlost i toplotu. Bez njega seme nije klijalo, a ljudski um nije mogao da zamisli da postoji drugi gospodar života na Zemlji. Spasitelj je na Preobraženje zasjao nad gorom svetlošću Sunca. Presveta Majke Božja oplakuje raspetog sina. Proroci, najavljujući rođenje Mesije, postovetili su njegovu moć sa Gospodom nevidnim i pripisali mu stvaranje sveta i pre no što je Sunce postojalo. Kad je raspet Njegov Jedinorodni Sin, protivnici su ga ovenčali trnovim vencem.

Od suza Bogorodice, palih na zemlju, procvetali su u cvastima rumeni suzni cvetići, zanosnog opoja majčine Duše. Otada na Zemlji rastu Isusov trn i Bogorodičina suza, kao sećanje na raspeće i oplakivanje Sina Božjeg. I naše žene neguju sveto rastinje da im bude pred očima kad ih opseda bol i žalost, kad im je preteško da podnesu gubitak koji se ničim ne zaceljuje. I trn i suzu osobito poštuju žene vernice, bliske Crkvi. Čim započnu razgovor sa majkama ostalim bez jedinca, izginulim u ratovima ili nestalim na neznanim putevima zemlje i vode, i same se rasplaču nad tuđim sudbinama.

Od svih priča o ženama koje su rodile decu ljubavi posle bolnih godina iščekivanja, osobito je kazivanje o gledanju oreola. U seoskim naseljima, mlade žene veruju da je posebno Neba predeo uznetog Sina Božjeg, a da se u sjaju punog Meseca ogleda Bogorodica sa Njegovim likom u naručju. One se tada mole zarnom oreolu da obasja i njihovu Dušu i ispuni im najveću želju, da porodom ukrase svoj dom. Bilo je to davno, u vremenu u kojem nisam ni slutio da ću pisati o neobjašnjivom, da osluškujem rast i procvat bilja i tragam za onim što je predato u znanje odabranim osobama. Više se i ne sećam gde sam slušao kazivanje o gledanju oreola, u kom kraju Serbie, ali svaku reč upamtio sam kao posebno otkriće nečeg što se često gleda, a nikad ne vidi.

Reč je o ženi kojoj su deca stalno uzmicala: trudnoća joj se nije držala, krvarila je preko začeća, a bolni odlivi bacali su je u očajanje, oduzimali joj snagu i razum. Šta sve nije činila da umilostivi sile prirode i božanstva kome se uznose molitve! U bašti, i svuda oko kuće, gajila je bilje, a na terasi, pred ulazom u dom, sa posebnom ljubavlju negovala je Isusov trn i Bogorodičinu suzu.

Od trna je splitala venac i stavljala ga sebi na glavu, da joj u kosi blistaju crveni cvetići, a preko čela vezivala povijušu cvasti suznog oticanja, da plače nad njenim licem. Danju se molila Suncu, a noću je pratila pun Mesec, od pojave na Nebu do zalaza iznad vidljivog prevoja Zemlje, neprestano gledajući sliku obrisa Bogorodice, majke sa detetom. Sve joj se činilo da je to ona sama. Jasno je videla kako iz zarnog oreola silazi pred kućnu kapiju, noseći prvorođenog sina.

"Za druge snove nisam znala" pričala mi je ta žena, držeći dete u naručju. "Ni danas mi ništa drugo ne dolazi u san osim Bogorodice sa njenim Mladencem. To nikome do sada nisam pričala. Kad ste iznenada došli i nazvali me po imenu, učinilo mi se da jedino vi znate moju tajnu." U to vreme nisam ni čuo ni video da postoji Isusov trn i Bogorodičina suza. Pitao sam je otkud joj cveće sa tako neobičnim imenima.

"Jedino je moja svekrva znala koliko čeznem da rodim", odgovorila mi je. "Na dan Male Gospojine, otišla je nekud od kuće. Niko nije znao gde se zaputila. Tri dana nije se oglašavala. Posle se vratila sa torbom punom bilja. Dala mi je to što je donela."
„Dok se ne izmučiš kao Isus, i ne isplačeš kao Bogorodica, nećeš moći da rodiš" rekla mi je šapatom. "To su bile njene jedine reči. I meni i njoj učinilo se da se onaj zarni oreol Meseca primakao našoj kući." Mnogo godina kasnije, putujući po Serbiji, kad sam već znao da pored lečnog postoji i magijsko bilje, dalo mi se da čujem pod rudničkim nebom pričanje da je trn mučeništvo svakog čoveka, a suza plač svake majke.

Majčina molitva...

"Nigde na svetu", pričalo se te noći pored vatre "nema žena, kao kod nas, koje rađaju jedno dete. Samo se kod nas veruje da jedinac ima tu moć da nasledi roditelje i nadživi njihovo ime. Obmanjuje se naš narod, iako zna da nema naselja u kojem se po redu umire. Šta će milostivom Bogu raj po kojem hodaju starci i starice? Kakav bi izgledao Sudnji dan kad bi samo oni sišli na zemlju?" Jedan od noćnika ispričao je o jedincima priču, dostojnu zapisa. U dva svetska rata i jednom domaćem osvetnom ubijanju, tri puta su se u nedeljnoj kući ženili potomci pred polazak u vojsku. Nijedan od njih glavu nije sačuvao, ali svakom se seme zapatilo u novom rađanju sinova.

Pročulo se to nadaleko, pa više niko nije hteo da udomi kćer pod njihov dimnjak. Tri puta u različitim vremenima, tuđe kćeri su ostajale udovice sa sinovima u naručju. Njihovo mučeništvo, kao i muževa na bojištu, bilo je prepuno iskušenja i neizvesnosti. Da li da se preudaju i odu iz najbogatije seoske kuće, da tuđin bude očuh njihovom detetu, ili da ostanu u kući čije je prezime nosio njihov jedinac i do smrti trpe život bez muža i ljubavi?

Veruje se da je njihovu postojanost u odanosti izgubljenim muževima sačuvala svijena cvast Bogorodičinih suza, spletena oko Isusovog trna. Plakale su dok im sinovi nisu odrasli i shvatili da nemaju ni oca, ni brata, ni sestru. Sve te nežnosti jedino su im majke kroz pričanje prenosile.

"Ali njihovu patnju jedino su oni osećali", rekao je čovek na kraju svog kazivanja, gledajući prema punom Mesecu. "Treći sin iz te kuće, već zašao u godine neženja, doveo je devojku izdaleka, da ništa ne radi, samo decu da mu rađa. Ona mu je rodila dvojicu sinova da imanje prepolovi, i dve kćeri, da tuđe kuće srećnim učini. U svim tim kućama i danas Bogorodičina suza opominje narod za gubitkom jedinorodnog sina.

U Jagodini, Serbia, 21. novembra 2006. godine

Izvor: Narodna medicina