"Otvoren sam za vođstvo sinhronicitetom i neću dozvoliti da očekivanja ometaju moj put".  Dalaj Lama

Karl Gustav Jung (Carl Gustav Jung, 1875-1961), tvorac termina sinhronicitet, definisao ga je kao princip bezuzročne povezanosti. Mnoga njegova lična iskustva navela su ga na zaključak da postoji klasa događaja, dosta čestih, koji su povezani po značenju, ali ne i uzročno. Ali obični ljudi takve događaje uglavnom nazivaju koincidencijama i pripisuju ih slučaju.

Jungovo mišljenje bilo je u velikoj meri podstaknuto klasičnim delom drevne kineske filozofije, Ji đingom, koji je smatrao za neoborivu potvrdu i ilustraciju valjanosti principa sinhroniciteta. Ji đing (I Ching) se koristi za proricanje sudbine tako što osoba koja traži savet bude upućena na određeni deo teksta iz knjige time što izvrši šest naizgled proizvoljnih bacanja po tri pare i beleži odnos "pisama" i "glava" za svako bacanje. Ovaj metod, piše Jung, kao i sve tehnike za intuiciju i proricanje, zasniva se na bezuzročnom tj. sinhronističkom principu povezanosti.

Jung je zastupao mišljenje da postoje tri različita nivoa nesvesnog: personalno nesvesno, kolektivno nesvesno i psihoidni nivo; pri čemu samo poslednja dva nivoa imaju učešće u sinhronističkim događajima. Psiha je na ovim nivoima neograničena i transpersonalna; ona je mikrokosmos koji stupa u odnos i odražava makrokosmos.

Ljudska jedinka je na svesnom nivou upletena u složene socijalne, ekonomske i lične odnose, kojima ona delimično vlada, ali i koji delimično vladaju nad njom, dok je na dubokom nivou nesvesnog upletena u drugi kompleks odnosa, gde se prevazilaze prostor, vreme i uzročnost i gde se iz neprekidnosti Univerzuma neprestano formiraju značenjski obrasci ili sinhroniciteti. Jung je pred kraj života dosta vremena posvetio nastojanju da svoju ideju o sinhronicitetu raširi među fizičarima i uspeo je da pridobije bar jednog istaknutog među njima, Volfanga Paulija. Pauli je poznat kao tvorac principa isključivosti, ključnog pojma u kvantnoj teoriji.

U knjizi Tumačenje prirode i psihe koju su zajedno pisali Jung i Pauli, navodi se kako je Jung razmišljao o ovoj temi:

"Problem sinhroniciteta zbunjivao me je dugo, sve od sredine dvadesetih godina, kada sam istraživao pojavu kolektivnog nesvesnog i neprestano nailazio na veze koje jednostavno nisam mogao da objasnim kao slučajne. To što sam našao bile su podudarnosti koje su bile tako smisleno povezane da bi njihovo slučajno podudaranje bilo neverovatno. Kao primer navodim jednu pojavu koju sam lično promatrao.

Jedna mlada žena koju sam lečio u odlučujućem trenutku usnila je san u kojem je dobila zlatnog skarabeja. Dok mi je pričala san, sedeo sam leđima okrenut zatvorenom prozoru. Iznenada sam iza sebe začuo šum poput laganog kuckanja. Okrenuo sam se i ugledao letećeg insekta koji kuca o staklo prozora. Otvorio sam prozor i uhvatio ga u letu. To je bio najbliži srodnik zlatnom skarabeju koji se mogao naći na našem podneblju, skarabejski insekt, kotrljan (cetonia aurata), koji je suprotno svojim uobičajenim navikama očigledno osetio potrebu da u tom trenutku uleti u tamnu sobu.

PageBreak

Sinhronicitet i uzročnost

(...)

Kada je skarabej uistinu uleteo kroz prozor, potisnuto biće moje pacijentkinje moglo je da probije oklop i otpočeo je proces transformacije. Skarabej je klasičan primer simbola ponovnog rođenja (ili preobražaja). Zbog toga se čini da smislena podudaranja, koja se moraju razlikovati od beznačajnih, slučajnih dešavanja, počivaju na arhetipskoj osnovi."

Arhetipovi su urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja nastali kao rezultat vekovnog taloženja iskustava brojnih generacija predaka. Ove strukture koje počivaju u kolektivnom nesvesnom izražavaju se preko mitova, simbola, religijskih dogmi, rituala... dok se na individualnom planu izražavaju preko snova, vizija i parapsiholoških doživljaja. Arhetipovi su predstave ispunjene snažnom energijom i sinhroniciteti se često manifestuju upravo preko njih. Univerzum će iskoristiti svaku priliku i sredstvo da komunicira sa nama i od naše otvorenosti zavisi da li ćemo uspeti da razumemo sve što nam se poručuje. Sinhroniciteti su znakovi koji nam nežno saopštavaju da obratimo pažnju na nešto ili nam daju potvrdu da smo na dobrom putu. To je vođstvo koje nam se daje i na nama je da naučimo kako da ga pravilno protumačimo.

Preovladavajuće načelo objašnjavanja u današnjem svetu svakako je ono kauzalno. Ali, kauzalnost se ne može posmatrati kao apsolutna istina, jer ima slučajeva gde je ovo načelo neprimenljivo.

To su prvenstveno oni slučajevi u kojima postoje istovremena preklapanja dva događaja, bilo da su oni fizički ili psihički. Kad bismo se u tim slučajevima držali načela uzročnosti, morali bismo da kažemo da je neka naša misao, na primer, dovela do nekog spoljašnjeg događaja, ili obrnuto. Uzročnost sama po sebi ne obuhvata podudarnosti, jer svaki od ovih događaja gleda kao neprekinute u vremenu, dok načelo sinhroniciteta prelazi preko vremena i time omogućuje podudaranje.

Odredivši sinhronicitet kao psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena, Jung je uveo jednu novu dimenziju posmatranja ovih pojava.

On je došao do zaključka da su prostor i vreme elastični, da su, u stvari, psihičke kategorije i da su samo prividno objektivna svojstva sveta, kao i da mogu biti svedeni na tačku nestajanja. Jednom rečju, prostor i vreme ne postoje sami po sebi, već su samo pretpostavke svesnog uma čija je konačna osnova arhetipska, pa se u načelu može pretpostaviti da su oni jedno te isto.

PageBreak

Slučajnosti ne postoje

Kada govorimo o ispoljavanju sinhroniciteta, jako je bitno imati u vidu jednu crtu spontanosti. U tom smislu govori se o "spontanim događajima", podrazumevajući pod tim da se sinhronicistički događaji dešavaju prvenstveno u okviru našeg svakodnevnog života.

Jedan od razloga zbog kog je sinhronicitet teško prihvatan od strane javnosti je i taj što je često izjednačavan sa onim zbivanjima koja spadaju u domen parapsihologije. I sam Jung je često navodio parapsihološke fenomene, kao što su telepatija, vidovitost, telekineza i dr. kao potvrdu sinhronicitetu, ističući da su to fenomeni koji se pružaju preko prostora i vremena, i da spadaju u retke pojave. Iako ima osnova za takvo izjednačavanje, sinhronicitet se ipak ne može svesti samo na ovakve fenomene, na šta ukazuju i otkrića savremene fizike.

Jedan od vidova ispoljavanja parapsiholoških i sinhronicitetskih fenomena je kroz sanjanje, u šta spadaju snovi o budućnosti (prekognitivni snovi), kao i snovi koji sadrže informacije nepoznate egu u budnom stanju (vidoviti ili telepatski snovi). Preko snova se sinhronicitet može ispoljiti u bilo kom od navedenih oblika, jer takvi snovi pružaju dokaz o prostorno-vremenskoj neograničenosti nesvesnog, odnosno o bliskoj vezi nesvesnog jedne i nesvesnog druge osobe. Do sinhronicitetskih snova može doći između bilo koje dve osobe, mada većinu njih i ne primetimo, zato što im ili damo neko logično objašnjenje, ili liče na uobičajene snove.

Pojam sinhroniciteta je nesumnjivo jedan bogat pojam koji obiluje različitim implikacijama. Kada govorimo o teorijskim implikacijama, pre svega treba da imamo u vidu ulogu koju je pojam sinhroniciteta imao u preoblikovanju savremenog pogleda na svet, posebno u tome što je ukazao na nepotpunost racionalističkog pristupa. Vrednost sinhroniciteta je i u tome što je, kao još jedno načelo tumačenja, obezbedio način bavljenja fenomenima za koje uzročnost nije dovoljna. Kao takav, on će moći da se primenjuje u brojnim oblastima, posebno tamo gde je uključena psiha.

Iako se veruje da se sinhroniciteti ne mogu voljno izazvati (mada postoje škole koje uče upravo suprotno), moguće je da neka osoba razvije veću osetljivost za sinhronicistička zbivanja, što će dovesti do toga da ih ona bude svesnija, i da može svoj život da uskladi sa njima. Tako život postaje bogatiji i ispunjeniji, a smisao koji toliko dugo tražimo počinje da se nazire.

Endrju Semjuels (Andrew Samuels), poznati komentator političkih i socioloških tema sa psihoterapeutske tačke gledišta, kaže da sinhronicitet nije teorija o parapsihologiji, niti nekoj drugoj neobičnoj uzročnosti, već predstavlja pokušaj da se definiše problem u kojem pojave, za koje se kaže da su nastale slučajno, u suštini nisu uzrokovane slučajnošću.

To samo potvrđuje tvrdnje koje govore da slučajnosti i ne postoji. Sve ima svoj smisao i svrhu u Univerzumu koji je tako savršeno stvoren. Kroz neobične podudarnosti koje nam se ukazuju mi imamo priliku da otkrivamo skrivena značenja i donosimo odluke koje nisu bazirane na raciju, već na višem stepenu razumevanja stvarnosti.

Sinhronicitet je spona između našeg sveta i onog nevidljivog dela stvarnosti koji možda nije naučno dokazan, ali se nesumnjivo oseća u svakom deliću našeg postojanja. To je jezik kojim nam se Univerzum obraća i mi imamo i pravo i obavezu da ga spoznamo i koristimo.