Da li su čuda moguća

Neki dan vraćao sam se vozom iz Francuske kad je u kupe slučajano ušao prijatelj sa kojim sam živeo jednu zimu pre osam godina i od tada se nismo videli. Pričali smo o tome što se kome u međuvremenu dogodilo, a na jednu priču dvoje saputnika u kupeu obratilo je posebnu pažnju. Matija mi je pričao kako je otputovao u Japan sa namerom da nekoliko meseci ostane tamo, upozna zemlju i ljude i okuša sreću u sasvim stranom svetu. Ali bio je u društvu osobe koja je bila veoma negativna i zatvorena za promenu. Ostali su bez novca i ta osoba je odlučila da se vrati kući, a moj prijatelj je odlučio da ostane.

Prvi put primetio sam ih u Siriji na svom prvom velikom putovanju biciklom od Zagreba do Egipta. Prijatelj i ja krenuli smo sa vrlo oskudnim finansijskim sredstvima, sa svega 1.500 dolara. Znali smo da nam to neće biti dovoljno, ali nas to nije sprečavalo da krenemo. Verovali smo da će se već nekako sve složiti. Živeli smo veoma skromno pa nam je skroman budžet potrajao do ulaska u Siriju, ali tamo je presušio. Prolazeći kroz ruralna područja, živeli smo od dobrote ljudi koji su nas uvek zvali u goste, nudeći nam smeštaj i hranu. Ali kad s­mo došli u glavni grad Damask, nis­mo mogli dalje. Za hranu i smeštaj već smo naučili da se snađemo, ali bio nam je potreban novac za vizu da nastavimo put. Kako ga nismo imali, zapeli smo živeći na ulicama Damaska. Roditelji su hteli da nam plate put nazad, ali nismo to prihvatili. Znali smo da će se neš­to već dogoditi.

Nekoliko smo dana spavali na ulici, žicali sitniš od turista i jeli odbačenu hranu, a potom se dogodilo čudo. Pronašao nas je jedan bogati naftaš i prebacio sa ulice u luksuzni hotel sa punim pansionom. Hteo je da uživamo u njegovoj zemlji pa nam je dao i kovertu s "džeparcem" - da se malo "počastimo" dok smo njegovi gosti. U koverti je bilo dovoljno novca da završimo putovanje do Egipta.PageBreak

Važni snovi

Čuda su mi se događala i mnogo puta kasnije. Jednom mi se na putovanju po Africi sa devojkom pokvario motocikl u zemlji u kojoj nema ni mehaničara ni motorista. Ali u ključnom trenutku na ulici se poput anđela čuvara na motoru pojavio meštanin sa zaraznim i dubokim osmehom koji je pronašao rešenje za naš problem. Na istom putovanju susreli smo jednog biciklistu prvo u Maroku, pa mesec dana kasnije na ulici u Mauretaniji, pa tri meseca kasnije u šest hiljada kilometara udaljenom predgrađu grada Loméa u Togu. Tokom celog tog putovanja nismo bili u kontaktu, a da bi čudo bilo još veće, putovali smo različitim rutama i prevoznim sredstvima!

Na tom istom putovanju moja devojka i ja smo dve nedelje hodali uzduž litice Bandiagare u Maliju u čijem podnožju živi narod Dogona. Oni i danas praktikuju animističku kulturu i sahranjuju preminule u pećinama na visokoj okomitoj litici, a njihove duše prate u zagrobni život raskošnim ritualima i plesom s maskama. Upravo je bila sezona tih sahrana, ali nismo znali kad će se u kom selu održati koja raskošna ceremonija. Zato smo unajmili lokalnog vodiča čiji je glavni zadatak bio raspitati se u svakom selu kroz koje smo prolazili da li se u njemu priprema lokalna ceremonija.

Jedne večeri noćili smo u selu Ireliju, u kojem je naš vodič izričito tvrdio da se ništa ne događa. Te noći su u udaljenim kućama pod liticom neki ljudi udarali u bubnjeve, ali naš vodič je izričito tvrdio da je to obična zabava. Nismo u to sumnjali jer je u svakom selu u kojem smo do tada spavali neko uveče svirao bubnjeve. Međutim, moja devojka je te noći sanjala kako ukapaju mrtvaca u pećinu u litici i ujutru me naterala da odem i da se po selu sâm raspitam. Na moje iznenađenje, saznao sam da su baš te noći ukopali pokojnika u pećinu u litici i time započeli jedanestodnevnu ceremoniju sprovoda, koja će kulminirati poslednja tri dana plesovima s maskama, ritualima vatre, žrtvovanjem krava, penjanjem po litici i još mnogim neverovatnim obredima čija je svrha poslati dušu pokojnika na put u zagrobni život. Dobili smo dopuštenje da prisustvujemo ceremoniji i da je dokumentujemo. To je bio najspektakularniji trenutak i vrhunac našeg putovanja po zapadnoj Africi.

Previše čuda sam doživeo na putovanjima da bih sumnjao u veću logiku koja stoji iza svega. Čuda su mi najlepši događaji na putovanjima - ono što nikad ne zaboravimo, trenuci koji se zauvek utisnu u nas. Čuda su ujedno i jedan od glavnih razloga zašto putujem - jer me podsećaju na to da život nije povezan samo uzročno-posledičnim principima nego i smislom. Ona me podsećaju na to da ta zagonetna pojava - život - ipak ima smis­la. I iako se te pojave ne mogu očigledno naučno objasniti, navedeni primeri spadaju u kategoriju sinhroniciteta - psihološkog fenomena kojim se naučnici bave već godinama.

Teoriju sinhroniciteta prvi je razradio poznati psiholog Karl Gustav Jung. Na to ga je podstakao slučaj klijentkinje koja je jedne noći sanjala zlatnu bubu. Dok je ujutru tokom psihoterapije Jungu prepričavala san, slična buba udarila je o prozor iako je bio dan, a u prostoriji je bilo mračno. Ispostavilo se da je na simboličkom nivou ta vrsta bube bila ključna za daljnji psihološki razvoj pacijentkinje. Junga je taj slučaj podstakao da osmisli i razradi teoriju sinhroniciteta, koja kaže da stvari nisu povezane samo uzročno-posledičnim vezama nego i smislom. On je te smislene podudarnosti shvatao kao dinamiku koja upravlja svim ljudskim iskustvom i koja je odredila istoriju i na neki način se nalazi u temelju naše kolektivne i lične sudbine.

Kako piše savremeni psiholog Dejvid Ričo u knjizi Sinhronicitet - kako nam život pokazuje ono što treba da znamo: "Sinhroniciteta smo najčešće svesni i doživljavamo ga kao zagonetan događaj. Kad mu posvetimo nešto više pažnje, opažamo kako se naša sudbina odvija i kako možemo uticati na nju. Sinhronicitet otkriva da je vreme događaja povezano u nevidljivi obrazac veza. U ličnom pogledu, sinhronicitet nas može uputiti prema novim izazovima ili može da nas uputi šta treba da znamo. Sinhronicitet funkcioniše i u svetskim događanjima s ciljem podsticanja ljudske evolucije."PageBreak

Povezanost jata ptica

Jung je pokušavao da dokaže da smo da smo međusobno a i sa prirodom povezani sa kolektivnim nesvesnim. Psiholozi navode razne primere: kad sanjamo da se nešto dogodilo, a nakon buđenja shvatimo da se to zaista dogodilo tokom sna; kad pomislimo na neku osobu, a ona se u tom trenutku pojavi iza ugla ili kad podignemo slušalicu da nazovemo neku osobu, a ona je već na liniji. Psiholozi su eksperimentisali i dokazali sinhronicitet tako što je ispitivač nasumice izvlačio karte, a osoba prostorno udaljena od njega pokušala da pretpostavi koje su karte izvučene. Višestruko ponovljeni eksperimenti dokazali su da su ispitanici pogodili karte češće nego što to nalaže statistička verovatnoća. Neki su čak pogađali s dvostruko većom preciznošću od statis­tičke verovatnoće.

Razgovarao sam o sinhronicitetu i s profesorom Vladimirom Grudenom, specijalistom za medicinsku psihologiju i uglednim naučnikom. Spomenuo je primer ptičjeg leta. "U jatu od nekoliko stotina ptica ne postoji predvodnik koji skrene u jednom ili drugom smeru i tako usmeri jato. One lete jedinstveno kao da je reč o jednoj ptici, kao da ih nešto usmerava. Jedna ptica ne zna sama da dođe na odredište, ali jato zna." Naveo je i neke druge zanimljive primere. "Hemičari smatraju da se kristalizacija događa u sklopu nevidljive i neobjašnjive prostorne sheme. Kada nakon određenog vremena uspe kristalizacija novog spoja, tada je ponovna kristalizacija istog spoja mnogo brža, i to ne samo u istoj laboratoriji nego i u udaljenim laboratorijima.

Takođe, zabeleženo je da su u jednoj laboratoriji učili majmune veštačkim refleksima, kako da savlada jedan komplikovan sistem brave da bi došao do hrane. Kad su majmuni to naučili, čak i majmuni u dalekoj afričkoj divljini znali su to da urade." Profesor Gruden rekao mi je da "tu nije reč o poznatim nagonima, nego o nevidljivom organizatoru koji prožima sve: i materiju i svest, pa i vreme. Klasična nauka ne prihvata tog organizatora, ali je savremena nauka barem na putu da pretpostavi njegovo postojanje." Pritom je spomenuo Hajzenbergov indeterminizam - prema kojem u svakom trenutku tok procesa može krenuti u bilo kom smeru; Paulijevu kvantnu teoriju koja briše granice materije i energije; Ajnštajnovu relativnost vremena i prostora i deterministički haos koji se bavi nespoznatim i nespoznatljivim zakonima.

I sâm veliki i mudri Ajnštajn jednom je postavio pitanje: "Sećate li se kako smo se smejali električnoj struji i "nevidljivim" talasima?" i utvrdio je da je "znanje o ljudskom biću još uvek u povoju". Brojni naučnici Zapada, pod rizikom da ne budu shvaćeni ozbiljno, odlaze na rub dogmatičnog sveta i inspiraciju traže u filozofiji i nauci Istoka. I Jung je bio jedan od onih koji su pokušavali da pomire misao Istoka i Zapada. Njegova neobična teorija sinhroniciteta lako se može objasniti hinduističkim pogledom na stvarnost. Prema tom uverenju, naš individualni ego je poput ostrva u okeanu - mi posmatramo svet i jedni druge misleći da smo razdvojeni entiteti jer ne vidimo dno okeana kojim smo svi povezani.

Spoljašnji svet na Istoku se zove maya, što znači "iluzija". Naš individualni ego zove se jivatman i takođe je iluzija. Ego je utemeljen na naučnim istinama pa se opire svakoj sumnji u nauku - jer bi inače uništio sebe. Istok kaže da smo svi zapravo ekstenzije jednog i jedinog atmana (Boga) koji dopušta delovima sebe da zaborave svoj pravi identitet, da se odvoje i budu nezavisni. Ali mi se nikad ne možemo potpuno odvojiti. Kad umremo, budimo se i sećamo svoje prave, božanske prirode. Kad sanjamo ili meditiramo, tonemo u nesvesno u kojem se lakše povezujemo s drugima i s celinom. Kad uđemo u liminalnu (tranzicijsku) fazu - što je mnogo lakše na putovanjima nego u svakodnevici - stvarnost zasnovana na uzročno-posledičnim načelima ponekad puca, a kroz pukotine kao svetlost prodire Smisao.PageBreak

Sami režiramo događaje

Profesor Gruden otišao je i korak dalje u objašnjenju sinhroniciteta i rekao mi je sledeće: "Sve što nam se događa u životu zapravo sami režiramo. Ne samo dobre i pozitivne stvari nego i ružne. Bilo zato što smo mazohisti ili želimo da kaznimo sebe zbog osećanja krivice ili želimo da se dovedemo u lošu situaciju kako bismo ispitali svoje sposobnosti rešavanja takvih situacija...

Uglavnom, postoji sinhronicitet između naših želja i događanja." Profesor mi je ispričao anegdotu o tome kako se poznati milijarder Rokfeler obogatio. Kupio je jabuku za cent, dobro je obrisao i prodao za dva centa. Potom je kupio dve jabuke, obrisao ih i prodao za četiri centa. Kad je već sakupio nekoliko kilograma jabuka, umrla mu je bogata tetka i ostavila mu nasledstvo. "Poenta te anegdote nije u tome da je čovek slučajno imao sreće", rekao mi je smejući se, "nego da je krenuo sâm, otpočetka vođen snom o bogatstvu, pa je tu sreću izazvao. Često mislimo da se sreća događa nekom drugom i mislimo da je nismo zaslužili, ali ona je već tu, samo treba da se odlučimo i ugrabimo je."

Kad sam mu ispričao o čudu u Siriji, profesor Gruden rekao mi je da je reč o "namernom izazivanju sinhroniciteta" i objasnio: "Poznata nam je rečenica iz Biblije: Ko kuca, otvoriće mu se. Ko traži, daće mu se. Kad ste ostali u Siriji praznih džepova, umesto da se vratite kući, čvrsto ste verovali da će se to nekako rešiti. Niste se inatili niti ste bili mazohisti. Bili ste asertivni - čvrs­to uvereni da će sve biti dobro - pa ste prizvali daljnji razvoj događaja." Pitao sam ga i zašto tako često zaboravljamo na čuda i nemamo hrabrosti ni snage da se odvažimo na Put. "Zato što se bojimo promene", odgovorio je, "jer mislimo da umiremo kad se menjamo - što je istina. Umire naše staro ja da bi zaživelo novo. A mi ne želimo da se rastanemo sa svojim stavovima. Mnogi moji pacijenti spremni su da odu na operaciju samo da ne promene svoj stav. Obavljaju sve moguće preglede i silno su nesrećni kad je nalaz dobar. Radije bi išli pod hirurški nož, nadajući se da će im neko drugi odstraniti problem, nego da sami promene svoje navike i svesnost."

U spomenutoj knjizi Dejvid Ričo piše da niz neobičnih sličnih događaja možda nije puka podudarnost, nego smislena podudarnost - upravo ono što nam je potrebano da nas podstakne na promene i buđenja koja smo spremni da iskusimo. Sinhroni trenuci nas podstiču da na nešto usmerimo pažnju. Kad bi naš oprezni um oblikovao naš život, možda ne bismo doživeli sve zaokrete koji vode prema oslobađanju naše krea­tivne energije ili suprotstavljanju sila koje nas čine uistinu posebnim. Možda nam se u životu sve događa upravo onako kako naumimo, a tada odjednom upoznamo nekoga, pronađemo nešto, doživimo nesreću ili potonemo do dna i život nam krene u novom smeru, koji ga naposletku potpuno promeni. Ti nenadani događaji van naše kontrole su sile sinhroniciteta koje nas pretvaraju u ono što jesmo - u ono što je oduvek trebalo da budemo. Brišući granicu između nas i prirode, sinhronicitet ujedno zamagljuje granicu između pravog i stvarnog i bezvremenog. Ističe trenutke koji otkrivaju da je večnost temelj našeg bivanja.

Rostuhar je o fenomenu sinhroniciteta i čuda na putovanjima pisao i u svojoj novoj knjizi "Degustacija slobode".