Gore, bliže crkvi, a uz Dunav, pod gustim krošnjama, u debeloj hladovini, standardna ekipica penzionera je igrala šah.
Malo dalje od njih neko društvo se оkupilo, јеdni prave klopu, drugi igraju frizbi.

U kafiću na splavu je dosta ljudi, piju, pričaju, hlade se, a tu kod skele su Beočinci skuterima došli po Futožane, prenose čamac vozaju se. Preko se ljudi sunčaju na Beočinskoj plaži, prolaze brodovi, neki dečaci voze motoriće, a dvojčice rolere, poneki momak, ili poneka devojka šetaju pse.

Baka izvodi krave na ispašu, dok usporavam hod jer nemam više snage da trčim vidim kako se jedan par grleći i ljubeći vraća, polako do svoje kućice, znate one uz nasip, sirotinjska kućica, al ima dušu. Tako njih dvoje, uzeli da skinu ćebe sa štrika, zajedno, prećutnim dogovorom, onako kada se dvoje vole, pa koriste svaku priliku da pomognu jedno drugom, i da podele svaki trenutak. Skinuli ćebe, protresli ga od prašine, i sakrili se na trenutak ispod njega, ko deca, a onda su izvirili, pogledali okolo videli da ih gledam i nastavili da se smeju od srca. Šta sam drugo mogla, nisam odolela, i viknuh im da su jako slatki, mahnuli mi i nastavili da se smeju i glupiraju.

Komšiluk uz nasip zaliva bašte, dvorišta... a zato ja nemam pritiska za tuširanje, sunce li vam poljubim! Nasmejah se sama u sebi.

Jave se usput jedni drugima. Pretoplo je, da bi zastali da pričaju, al dok me biciklisti obilaze, čujem bakicu kako viče komšinici: "Bogumi ako nastavi ovako, ja ne znam što ću, ne merem spavat noću" (čak se i rimovalo i opet se smejem sama ).

Priča za 20 sekundi: kada će potraga za srećom doneti uspeh...

Sela sam da odmorim (i pustim misli da lete) na svojoj omiljenoj klupici, uživajući u livadskom cveću i u "čoporu" belih leptira oko mene. Nije prošlo mnogo, kad prolazi policija, popoeli se onim „opasnim" vozilom na nasip, specijalci. E reko gotovo je, već vidim: "Stoj, hapsimo te jer previše uživaš za nekog ko nema para, u državi koja iz dana u dan sve više propada! Previše!" ali nisu, prošli su samo naravno, uz osmeh, i mahnuli mi, javili se pristojno i od srca.

Ostala sam tako još neko vreme, razmišljajući, kako je moguće da ljudi baš toliko ne vide da im je Raj dat na zemlji, dok uporno stvaraju pakao. Kako je moguće da ne vide da za lepo, za uživanje i sreću nije neophodan novac, potrebna je samo duša i osećaj, jer ljubav i sreća se ne kupuju!

"Devojčice, šta oće ovi?!" trgnu me glas nekog dekice bicikliste u prolazu. "Ne znam đede..." odgovaram, a on već viče:"Ma samo nek traže..." i psuje nešto, u daljini dok odlazi. Čuj, "Šta traže?". Možda i oni traže Raj...

Silvija Romić - oseti tuđu suzu koja padne i na drugom kraju sveta, a najvećim uspehom smatra kada nasmeje ili pomogne drugom živom biću. Rođena iz ljubavi stihova Mike Antića, divi se onima koji se sete da ostanu zauvek dete i skromnim ljudima, koji nisu zaboravili da se smeju i vole druge od srca. Sa zavežljajem na leđima i olovkom u ruci, uvek spremna za novo putovanje, u nadi da će jednog dana napokon pronaći vernog saputnika - svoj pravi dom i kućicu sa dvorištem u nečijem srcu, iz koje će vam pisati.