Ljubav ne treba da nanosi bol: čudesan govor koji će promeniti vaš ljubavni život

U redu, danas želim da govorim o tome kako govorimo o ljubavi. A naročito želim da govorim o tome šta je loše u tome kako govorimo o ljubavi.

Dakle, u ljubav padamo? Zatečeni smo. Smrvljeni. Lelujamo. Gorimo od strasti. Zbog ljubavi smo ludi i zbog ljubavi bolujemo. Srce nas boli. Slomljeno srce. Dakle, naše metafore izjednačavaju iskustvo ljubavi prema nekome sa krajnjim nasiljem ili bolešću.

(Smeh)

Zaista je tako. I stavljaju nas u poziciju žrtve nepredviđenih i u potpunosti neizbežnih okolnosti. Moja omiljena metafora je "mori me" od glagola "moriti". A ako potražite ovu reč u rečniku...

(Smeh)

Videćete da je definisana kao "bolna nedaća" i da možemo biti moreni ljubavlju. Nekako asociram reč "moriti" sa naročitim kontekstom, a to je Stari zavet. Samo u knjizi Izlazak imamo 16 pominjanja reči moriti, a to je reč koju Biblija koristi za osvetu gnevnog boga.

(Smeh)

Ovde istu reč koristimo da bismo govorili o ljubavi i da bismo objasnili pošast skakavaca.

(Smeh)

Je li tako?

Pa, kako se ovo desilo? Kako je došlo do toga da ljubav povezujemo s velikim bolom i patnjom? I zašto govorimo o ovom naoko dobrom iskustvu kao da smo žrtve? Ovo su teška pitanja, ali imam neke teorije. A da bih to prokljuvila, želim da se usredsredim na jednu naročitu metaforu, a to je zamisao ljubavi kao ludila.

Kada sam prvo počela da istražujem romantičnu ljubav, svuda sam zaticala ove metafore o ludilu. Istorija zapadne kulture vrvi od jezika koji izjednačava ljubav sa mentalnom bolešću. Ovo je samo nekoliko primera. Vilijam Šekspir: "Ljubav tek je ludilo", iz "Kako vam drago". Fridrih Niče: "U ljubavi je uvek prisutno malo ludila." "Zbog tebe izgledam, zbog tebe izgledam tako ludo zaljubljena -"

(Smeh)

... velike filozofkinje Bijonse Nouls.

(Smeh)

Prvi put sam se zaljubila sa 20 godina i to je bila prilično turbulentna veza od samog početka. I bila je veza na daljinu prvih nekoliko godina, te je to za mene značilo visoke uzlete i veoma niske padove. Naročito se sećam jednog momenta. Sedela sam na krevetu, u hostelu u Južnoj Americi i posmatrala sam kako osoba koju volim izlazi kroz vrata. Bilo je kasno, skoro ponoć, posvađali smo se tokom večere i kad smo se vratili u sobu, ubacio je svoje stvari u torbu i izjurio napolje. Iako se više ne sećam zbog čega smo se svađali, veoma jasno se sećam osećaja dok sam ga gledala kako odlazi.

Bile su mi 22 godine, prvi put sam bila u zemlji u razvoju i bila sam potpuno sama. Let kući mi je bio za nedelju dana i znala sam ime grada u kom sam i ime grada do kog je trebalo da stignem kako bih odletela, ali pojma nisam imala kako da se snađem. Nisam imala vodič i imala sam veoma malo novca i nisam govorila španski.

Neko avanturističkijeg duha od mene možda bi gledao na ovo kao na šansu, ali ja sam se prosto paralisala. Prosto sam sedela tu. A onda sam briznula u plač. No, uprkos panici, neki glasić u mojoj glavi je mislio: "Ala je ovo bilo dramatično. Mora da mi ova ljubav baš ide od ruke."

(Smeh)

Jer je deo mene baš želeo da se oseća bedno zbog ljubavi. Sad mi to zvuči tako čudno, ali s 22 godine, žudila sam za dramatičnim iskustvima, a u tom trenutku, bila sam iracionalna i besna i skrhana, i skroz neobično mislila sam da zbog ovoga nekako moja osećanja prema momku koji me je upravo napustio dobijaju značaj.

PageBreak

Ljubav i ludilo

Mislim da sam na neki način želela da osećam dozu ludila jer sam smatrala da ljubav tako funkcioniše. Ovo zaista ne bi trebalo da iznenađuje s obzirom na to da prema Vikipediji postoji osam filmova, četrnaest pesama, dva albuma i jedan roman s naslovom "Luda ljubav".

Oko pola sata kasnije, vratio se u našu sobu. Pomirili smo se. Proveli smo još jednu uglavnom srećnu nedelju putujući zajedno. A kad sam se vratila kući, mislila sam: "To je bilo tako užasno i tako sjajno. Ovo mora da je prava romansa." Očekivala sam da mi prva ljubav bude poput ludila i, naravno, ona je prilično ispunila ta očekivanja. No, voleti nekoga tako - kao da moja celokupna dobrobit zavisi od njegove ljubavi - nije bilo dobro za mene, ni za njega.

Ali pretpostavljam da ovo iskustvo ljubavi nije toliko neobično. Većina nas se oseća malčice ludo u ranim stadijumima romantične ljubavi. Zapravo, postoji istraživanje koje potvrđuje da je ovo nekako normalno jer, neurohemijski gledano, romantičnu ljubav i mentalno oboljenje nije tako lako razlikovati. To je tačno.

U jednom istraživanju iz 1999. godine, korišćeni su nalazi krvi da potvrde da je nivo serotonina kod onih tek zaljubljenih veoma sličan nivou serotonina kod ljudi kojima je dijagnostikovan opsesivno-kompulsivni poremećaj.

(Smeh)

Da, a nizak nivo serotonina je, takođe, povezan sa sezonskim emocionalnim poremećajima i depresijom. Dakle, postoji dokaz da je ljubav povezana sa promenama našeg raspoloženja i ponašanja. A tu su i druge studije koje potvrđuju da većina veza ovako počinje.

Istraživači veruju da je nizak nivo serotonina povezani sa opsesivnim razmišljanjem o objektu ljubavi, a to je poput osećanja da se neko spremio da "kampuje" u našem mozgu. I većina nas se ovako oseća kad se prvi put zaljubimo. No dobra je vest da to uvek ne traje toliko dugo - obično između nekoliko meseci do nekoliko godina.

Kad sam se vratila sa putovanja u Južnoj Americi, provela sam mnogo vremena sama u sobi, proveravajući mejlove, očajna od želje da se čujem sa momkom koga sam volela. Odlučila sam da ako moji prijatelji ne mogu da razumeju moju bolnu nedaću, onda mi ne treba njihovo prijateljstvo. Pa sam prestala da se družim s većinom njih. I to je bila verovatno najtužnija godina u mom životu. Ali mislim da sam osećala da mi je posao da budem očajna jer ako mogu da budem očajna, onda ću moći da dokažem koliko ga volim. A ako mogu to da dokažem, onda ćemo morati da završimo zajedno, kad-tad.

Ovo je istinsko ludilo jer ne postoji kosmičko pravilo koje kaže da je velika patnja jednaka velikoj nagradi, ali govorimo o ljubavi kao da je ovo tačno.

Naša iskustva ljubavi su i biološka i kulturološka. Naša biologija nam govori da je ljubav dobra tako što aktivira moždane tokove za nagrađvanje, a govori nam da je ljubav bolna kada se, nakon svađe ili raskida, ta neurohemijska nagrada povuče. I zapravo - možda ste čuli za to - neurohemijski govoreći, prolaziti kroz raskid poprilično liči na odvikavanje od kokaina, što ja smatram ohrabrujućim.

(Smeh)

A potom, naša kultura koristi jezik kako bi oblikovala i učvrstila ove ideje o ljubavi. U ovom slučaju govorimo o metaforama o bolu i zavisnosti i ludilu. To je na neki način zanimljiva povratna veza.

Ljubav je moćna i ponekad bolna, i mi to izražavamo našim rečima i pričama, a onda nas naše reči i priče pripremaju da očekujemo od ljubavi da bude moćna i bolna.

PageBreak

Želimo da traje čitav život

Interesantno mi je da se sve ovo dešava u kulturi koja ceni monogamiju "do kraja života". Čini se kao da želimo sve odjednom: želimo da ljubav bude poput ludila i želimo da traje čitav život. To zvuči užasno.

(Smeh)

Kako bismo pomirili ovo, moramo da promenimo našu kulturu ili da promenimo naša očekivanja. Zato zamislite kad bismo svi mi bili manje pasivni u ljubavi. Kad bismo bili samopouzdaniji, otvoreniji, darežljiviji i umesto da "padnemo u ljubav", zakoračimo u ljubav. Znam da tražim previše, ali zapravo nisam prva osoba koja ovo predlaže. U knjizi: "Metafore po kojima živimo", lingvisti Mark Džonson i Džordž Lejkof predlažu zaista zanimljivo rešenje za ovu dilemu, a to je da promenimo naše metafore. Oni tvrde da metafore zaista oblikuju način na koji doživljavamo svet i da čak mogu da služe kao vodič za buduća delanja, poput samoispunjavajućih proročanstava.

Džonson i Lejkof predlažu novu metaforu za ljubav: ljubav kao sarađivačko umetničko delo. Zaista mi se sviđa ovakav način razmišljanja o ljubavi. Lingvisti govore o metaforama kao da imaju podrazumevana značenja, a to je u suštini vid razmatranja svih implikacija ili ideja sadržanih unutar date metafore. A Džonson i Lejkof govore o svemu što proizlazi iz saradnje na umetničkom delu: trud, kompromis, strpljenje, zajednički ciljevi. Ove ideje se lepo poklapaju s našom kulturom ulaganja u dugoročnu romantičnu posvećenost, ali se takođe dobro slažu sa drugim vidovima odnosa - kratkoročnim, usputnim, poliamoričnim, nemonogamnim, aseksualnim - jer ova metafora obogaćuje daleko složenijim idejama iskustvo voljenja nekoga.

Pa, ako je ljubav sarađivačko umetničko delo, onda je ljubav estetsko iskustvo. Ljubav je nepredvidljiva, ljubav je kreativna, ljubav iziskuje komunikaciju i disciplinu, frustrirajuća je i emotivno zahtevna. Ljubav podrazumeva i užitak i bol. Naposletku, svako iskustvo ljubavi je drugačije.

Kad sam bila mlađa, nikad mi nije palo na pamet da je dopušteno zahtevati više od ljubavi, da ne moram prosto da prihvatim šta god mi ljubav ponudi. Kad 14-ogodišnja Julija prvi put sreće - ili kad 14-ogodišnja Julija ne može da bude s Romeom, koga je upoznala pre četiri dana, ne oseća razočaranje ili uznemirenost. Šta oseća? Želi da umre. Je li tako? I prosto kao napomena, u ovom trenutku u drami, čin treći od pet, Romeo nije mrtav. Živ je, zdrav je, upravo su ga proterali iz grada. Svesna sam da Verona iz XVI veka nije kao današnja Severna Amerika, pa ipak, kad sam prvi put čitala ovu dramu, takođe sa 14 godina, Julijina patnja mi je imala smisla.

Nova formula ljubavi kao nečeg što stvaram s nekim kome se divim, a ne nešto što mi se prosto desi bez moje kontrole ili pristanka, daje novu snagu. I dalje je teško. Ljubav i dalje ponekad može da se čini potpuno izluđujućom i poražavajućom, a kad se osećam zaista isfrustirano, moram da se podsetim: moj posao u ovoj vezi je da razgovaram s partnerom o tome šta želim da stvorimo zajedno. Ovo, takođe, nije lako. Ali je jednostavno daleko bolje od alternative, a to je onaj osećaj nalik ludilu.

Ovakva verzija ljubavi nije o osvajanju ili gubljenju nečije naklonosti. Umesto toga zahteva da verujete svom partneru i da razgovarate kad poverenje postane teško, što zvuči veoma jednostavno, ali je zapravo na neki način revolucionaran, radikalan čin. A to je zato što prestajete da razmišljate o sebi i o tome šta vi dobijate ili gubite u vašoj vezi, i počinjete da razmišljate o tome šta imate da ponudite. Ovakva verzija ljubavi nam omogućuje da izgovaramo sledeće: "Hej, nismo naročito dobri saradnici. Možda ovo nije za nas." Ili: "Ta veza je bila kraća nego što sam planirala, ali je i dalje bila nekako lepa."

Divna stvar kod sarađivačkog umetničkog dela je da ono neće naslikati ili nacrtati ili izvajati samo sebe.

Ova verzija ljubavi nam omogućava da odaberemo kako će da izgleda.

Izvor: TED