Melita ima 42 godine, radi u osiguravajućem društvu i živi sa suprugom i dvoje dece. Potražila je pomoć zato što nikako ne može da se opusti. Stalno razmišlja o tome što drugi o njoj misle i šta bi trebala da kaže. Najviše je zabrinjava situacija na poslu, jer ima osećaj da je svi ogovaraju pa se oseća ukočeno i ne zna s kim bi se družila.

„To je došlo dotle da celo jutro razmišljam o tome s kim da taj dan odem na ručak", kaže Melita. „Najradije bih otišla sama, ali to bi izgledalo kao da ih izbegavam, pa bi se tek onda svi urotili protiv mene". „A, recite mi, jeste li i vi tu i tamo skloni ogovaranju?" oprezno sam upitala. „Naravno da volim da ogovaram, svi to rade, zar ne?" odvratila mi je. „Zapravo, ne rade baš svi", odgovorila sam. „To radi puno ljudi, ali oni ne znaju šta time gube", rekla sam Meliti, koja je ostala zbunjena jer je bila uverena da je ogovaranje samo neka vrsta izduvnog ventila koja pomaže čoveku da se rastereti. Nije u tome videla ništa loše. Naravno, znala je da to „nije u redu" prema ljudima koje ogovara, ali nije znala da ljudi koji ogovaraju time nešto gube.

Prividan osećaj moći

Iz Melitine perspektive, kao i iz perspektive mnogih drugih, ogovaranje je prilično moćno sredstvo. Kada dve prijateljice ogovaraju treću, one uz to negativno istomišljenje postaju jače, a i osećaju se čvršće povezanima. Psihološka istraživanja pokazala su da razdvojene, pa čak i posvađane ljude mogu ponovno povezati dve stvari: zajednički cilj ili zajednički neprijatelj. U slučaju ogovaranja stalno je prisutan zajednički neprijatelj - prijateljica, kolegica, sused... Stalno je tu neko komu se lepe negativne etikete.

Kako da pobedite dosadu...

Ogovaranje zapravo proizlazi iz nemoći, a stvara prividan osećaj moći. Kada se čovek oseća nemoćnim ili nedovoljno hrabrim da o stvarima razgovara i razreši ih direktno, onda ima potrebu „rasteretiti" ogovaranjem. Cilj ogovaranja je dobiti istomišljenika, privući nekoga na svoju stranu kako bi se osećali jačima i sigurnijima. Nije važna verodostojnost onog što se prepričava. U stvari, iskrivljenost i naduvavanje priče je poželjno jer cilj nije podrobna analiza, već ocrnjivanje.

PageBreak

Trač kao droga

„I, šta je u tome loše?" pita se Melita koja voli ogovarati i koja se boji ogovaranja. Pre svega to što je sklonost ogovaranju poput loše droge. Čovek se na nju navuče i funkcioniše na tom nivou svesti: priča o ljudima, misli o ljudima i boji se šta će ljudi misliti o njemu. To je krajnje neproduktivna nivo funkcionisanja.

Ljude možemo podeliti i prema onomu o čemu razgovaraju. Prema toj podeli postoje oni koji pričaju o događajima, oni koji pričaju o ljudima i oni koji pričaju o idejama.

Najkonstruktivnije je pričanje o idejama, a opet, jako je malo ljudi koji međusobno dele svoje ideje. Uglavnom prepričavaju događaje i pričaju o ljudima. Kada sam ovo rekla Meliti, ona je to odmah povezala sa svojim životom. „Pa, zapravo, ja sam na ovom poslu već deset godina, jer uopšte nemam ideju što bih drugo radila", rekla je. „Ja ustvari mrzim svoj posao, ali sam se, valjda kao i svi, navikla." Opet sam je morala ispraviti u vezi s ovim „kao i svi". „Većina" ipak nije isto što i „svi".

Tu smo došli do novog sloja problema. Melita je gajila uverenje da mora biti „kao svi" kako bi u ovom društvu uopšte mogla preživeti. Mnogi ljudi smatraju da je ono što je opšteprihvaćeno zapravo ispravno. Ogovaranje je, naravno, opšteprihvaćeni način komunikacije i Melita je, nakon dolaska u osiguravajuće društvo, to prihvatila. Naprosto se prilagodila. Primetila je da ljudi pričaju jedni o drugima, postala je kao oni i na taj način stekla osećaj prihvaćenosti i pripadanja.

Posao je više od plate...

Kada se prisetila sebe od pre deset godina, sećala se živahne mlade žene koja se uopšte nije zabrinjavala oko toga ko šta o njoj misli. Osim toga, bila je uverena da je u osiguravajućem društvu privremeno i da će za godinu-dve pronaći bolji posao. Međutim, ispalo je da se previše „prilagodila" i tako izgubila inicijativu. Počela je misliti „kao i svi" - bolje vrabac u ruci, nego golub na grani.

Meliti je trebalo više od godinu da se skine s loše droge zvane ogovaranje. Počela je s bliskim ljudima deliti svoja razmišljanja o tome kako bi mogla poboljšati svoj život i, malo po malo, ponovno su joj počele navirati ideje. Prešavši iz kategorije ljudi koji pričaju o ljudima u kategoriju ljudi koji pričaju o idejama, u Melitinu životu puno se toga promijenilo.

Sve je manje primećivala (ili umišljala) kako je ljudi „podlo gledaju" i postala je puno mirnija, jer su joj se u glavi prestale vrteti priče na temu „ko je šta, kome rekao". Neke prijateljice je izgubila, a s nekim prijateljicama je uspostavila puno bolji odnos. Ponovno se počela družiti s jednom starom prijateljicom s fakulteta koja joj je priznala da se udaljila od nje jer joj je dosađivala tračevima.

Melita trenutno aktivno razmišlja o pokretanju sopstvenog posla. Puna je ideja, razvija poslovni plan i, za razliku od ranije, ima puno više entuzijazma. Nije se još odlučila da napusti posao, vrlo je oprezna zbog krize, ali zna da hoće, jer se prisetila sebe od pre deset godina. Prisetila se one stare sebe koju puno više zanima vlastita budućnost od onog što drugi o njoj misle.