EMOTIVNI PRTLJAG IZ DETINJSTVA UNOSIMO U SVOJE ODNOSE: Psiholog otkriva - Evo kako da ne ponavljamo greške svojih roditelja

Način komunikacije u našoj porodici dok smo bili deca, odnos oca i majke, odnos roditelja prema braći i sestrama i osećaj da se među njima prave razlike, očekivanja roditelja od dece koja se odnose na školu, uspeh, hobi, interesovanja, profesije, partneri, pokazivanje emocija, rešavanje sporova, problem ...

3 vrste emocionalnih rana iz detinjstva: posledice se osećaju i kada odrastete

RUSKI PSIHOLOG MIHAIL LABKOVSKI OTKRIVA: Zašto se stalno zaljubljujemo u pogrešne ljude

Koliko su vam bliski sledeći oblici ponašanja?

Moj partner i ja razgovaramo na isti način na koji su razgovarali moji roditelji dok sam bila dete. Bacamo reči jedni na druge, a onda nastaje užasna tišina, koju jedan od nas prekida započinjući razgovor o sasvim drugoj temi.

U odnosu sa partnerom često se osećam kao u odnosu koji sam imala kao dete sa ocem. Da me ne sluša kad mu nešto kažem, da me ne razume, da ceo dan provodi na kauču i da se njemu ne događa ništa loše.

Imam osećaj da me deca ne slušaju, da sam otprilike jednako nemoćna sa njima kao što je bila moja mama kada se samo naizgled naljuti, ali svoj bes nije shvatila ozbiljno.

Sve više postajem poput svoje mame , što mi ide jako na živce. Smejem se poput nje, imam istu građu kao i ona, gotovo iste izraze lica, vrlo sličan glas.

Najverovatnije se mnogi čiatovci prepoznaje u ovim rečima, jer su nam svima svima poznate.

U stvari, kao deca, decenijama živimo u porodičnim odnosima - jedni u toplom i prijatnom, drugi u hladnom, tihom, treći u uzburkanom moru nasilja i zavisnosti, mentalnih poremećaja, treći na rastancima i u smrtima. Događaju nam se tokom odrastanja raazne promene, misli, percepcije , emocije, atmosfere i način komunikacije.

Koliko se ovoga nakupilo?

I to u svakoj, svakoj porodici?

Koliko je stvari bilo izgovoreno ili neizgovoreno, kako je rečeno, na kakav emotivni, verbalni i bihevioralni odgovor su naišli?

Ko su i kakvi su ovi ljudi danas, ljudi koji su nekada bili deca?

PageBreak

Sve što se događa u porodici obeležava sve članove njene porodice, ali svi različito reaguju na ono što se dešava.

Međutim, tačno je da stvari koje se u porodici ponavljaju mesecima i godinama, čovek ugradi u svoj emocionalni i mentalni sistem - u ćelije, mozak i telo, i nosi ih kao nevidljivi miraz u odraslom dobu, u partnerstvu i porodičnim odnosima.

Tako će sin kojeg je otac ponizio imati veći rizik da ponizi svoju ženu ili decu u odraslom dobu, posebno sina.

Ćerka kojoj se majka obraćala sa osećajem krivice takođe će kriviti njenu ćerku što se oseća krivom zbog osećanja ili neuspeha svog supruga, a dete neće ni znati odakle potiče ta krivica.

Brat koji je bio "žrtveno jagnje" u porodici, takođe će se prema jednom od svoje dece ponašati tako da će biti kriv za mnoge stvari, ako ne kriv, onda barem odgovoran, iako sa tim nije imao nikakve veze.

Ako se otac nikada ne ljuti, njegov sin će imati problema sa izražavanjem besa.

Ljudi se tada pitaju kako to promeniti. Kako da budem drugačiji i ne ponavljam greške koje su pravili moji roditelji. Ljudi imaju tu svest, ali ne znaju kakvi bi trebali da budu. Kako se ponašati, komunicirati, osećati?

Oni osećaju da se odustajanjem od određenih radnji koje su slične postupcima njihovih roditelja, odriču dela svog identiteta, dela sebe. A samopromene tada postaju Sizifovo delo, kada već primete napredak i ponovo se skliznu u stare šine, stara ponašanja i osećanja.

Čovek se dugoročno menja samo ako dobro poznaje svoju prošlost, nezadovoljene potrebe deteta, nasleđa koji je uneo u odnose sa odraslima i koristi svoju unutrašnju snagu za svesnupromenu.

Izvor: Sensa.si/Ana Zarnik Horvat, dipl psiholog i specijalista za bračne i porodične terapije