Većina ljudi misli kako u životu imaju sreće oni koji su jednostavno - srećkovići. Oni su, eto, rođeni pod srećnom zvezdom, uvek nekako isplivaju iz problema i iz svake situacije izvuku nešto dobro za sebe. Čini se da im je sreća jednostavno naklonjena, prati ih, dok istovremeno drugima okreće leđa.

Je li to zaista tako? Zanimljivo je da ljudi koji se smatraju srećnima zaista i imaju više sreće u životu. To, na svu sreću, nema veze sa božanskom intervencijom ni sa mehaničkim ponavljanjem: "Ja imam sreće" pred ogledalom, već sa načinom razmišljanja koji je relativno jednostavan i dostupan svima. Prvi psiholog koji je taj način razmišljanja uspeo eksperimentalno da istraži je Britanac Richard Wiseman.

Wiseman je započeo svoj eksperiment podelivši ispitanike u dve grupe. U prvoj su bili ljudi koji smatraju da nemaju sreće u životu, koji imaju osećaj da ih stalno prati bad luck. U drugoj grupi bili su ljudi koji za sebe misle suprotno, da im je život pun iznenadnih srećnih okolnosti. I jednima i drugima zadao je isti, prilično jednostavan zadatak. Dao im je da prelistaju novine i rekao da prebroje u njima sve fotografije. Trik, naravno, nije bio u brojanju fotografija, već u činjenici da se negde u sredini novina nalazio veliki natpis na kome je pisalo: "Reci voditelju eksperimenta da si video ovu poruku i dobićeš 250 funti".

Wisemenovo istraživanje pokazalo je da su ljudi koji se smatraju srećnima mnogo češće uočavali tu poruku od onih koji se smatraju nesrećnima. Naravno, to je samo potvrdilo njihovo uverenje da imaju sreće, jer su odmah nakon toga dobili nagradu od 250 funti. Stvar je u tome da je poruka bila prilično uočljiva, ali ne za one ljude koji su bili striktno fokusirani na zadatak - na brojanje fotografija. Iz ovog eksperimenta Wiseman je zaključio kako je jedan od najbitnijih faktora za stvaranje osećaja sreće (i generisanje srećnih okolnosti) otvorenost neočekivanim mogućnostima, odnosno otvorenost uma.

Svim ljudima se s vremena na vreme događaju veće ili manje nesreće. Život je nepredvidljiv i, koliko god se srećnima smatrali, ipak se može dogoditi da nam na glavu padne klavir. U takvoj situaciji, jedina razlika između "srećkovića" i "nesrećnika" je u tome što će ovaj prvi prebrojati koščice koje su mu ostale čitave, a ovaj drugi kosti koje su mu slomljene. Prihvatanjem razmišljanja kakvo imaju ljudi koji se smatraju srećnima nećemo steći magične moći koje će nam omogućiti da kontrolišemo stvarnost (i tako izbegnemo pad klavira na glavu ili uzrokujemo dobitak na lotou), već ćemo u ovoj nepredvidljivoj stvarnosti početi da uočavamo više srećnih okolnosti i istovremeno početi da se osećamo bolje. Dakle, u čemu je razlika između "srećkovića" i "nesrećnika"?

PageBreak

Sreća nadahnuta kreativnošću

Ljudi koji se smatraju nesrećnima skloniji su rigidnom mišljenju koje ubija kreativnost. Previše se vežu za jedan put ili za jedan cilj, što im na neki način suzi vidno polje i samim tim ograniči mogućnosti izbora. S druge strane, ljudi koji smatraju da imaju sreće u životu nemaju potrebu tako čvrsto da se drže unapred zacrtanog puta. Oni su opušteniji i otvoreniji, pa su zato u stanju da vide sve ono što im se nudi, a ne samo ono što traže.

Evo primera. Recimo, devojka koja izlazi s društvom samo kako bi upoznala potencijalnog partnera verovatno će propustiti da upozna mnoge potencijalne prijatelje. Fokusiranost na jedno odvraća joj pažnju od svega drugog, a možda je upravo to drugo put do ostvarenja njene želje. Čini se komplikovano? Zapravo je vrlo jednostavno. Da je devojka bila otvorena za nova poznanstva bilo koje vrste, mogla je da stekne nove prijatelje koji bi je možda upoznali s njenim budućim partnerom. Izreka "Čudni su putevi gospodnji" zaista ima smisla. Čiji god to putevi bili (gospodnji ili slučajni), jedno je sigurno - nisu pravolinijski.

Kako je Einstein dolazio do svojih rešenja? Mada nemamo detaljan uvid u tok njegovih misaonih procesa, znamo da sebi nije razbijao glavu problemom. Umesto toga, kada ne bi znao šta i kako dalje, seo bi za klavir i svirao. Prema rečima njegove ćerke Maje, nakon sviranja je često znao da kaže: "Eto, sada sam shvatio o čemu se radi!" Einstein je bio veliki ljubitelj muzike i, prepuštajući se sviranju, otvarao se novim putevima nadahnutog, kreativnog razmišljanja. Da li je Einstein imao sreće? Da. Ponašao se baš kao srećkovići iz Wisemanovog eksperimenta. Bio je sposoban da napusti zacrtan put i ostane otvoren za pronalaženje rešenja tamo gde ga, po logici stvari, najmanje može očekivati.

Osim toga, koristio je alate koje ima, koji su mu pri ruci, dok su nesrećni ljudi skloni da stalno tragaju za alatima koji su izvan njihovog dometa. Kada bi došao do prepreke koja mu se činila nepremostivom, Einstein nije razmišljao: "Da sam sad u laboratoriji od nekoliko miliona dolara, lako bih došao do rešenja." Umesto toga, on je sedao za klavir.

Razmišljanja tipa: "Da sam mlađa, sigurno bih odmah našla partnera" ili „Da imam partnera, imala bih više samopouzdanja pa bih bila i uspešnija" ili "Da sam rođena u bogatoj porodici, život bi mi bio mnogo lakši", nisu nikoga usrećila. Stalno posezanje za onim što nemamo upozorava na nemogućnost prihvatanja sebe i svoje životne situacije. A tek kada prihvatamo svoje životne okolnosti onakve kakve trenutno jesu, možemo da uočimo prilike koje nam se unutar tih okolnosti pružaju.