Ako nismo dobro, nema potrebe da se pretvaramo da smo dobro, posebno zato što život ima svoje načine da nas drži na dnu dok ne izgovorimo čarobne reči: upomoć. Tada anđeli dolaze da nam pomognu.
Amerikanka Glenon Dojl Melton je aktivistkinja, filantrop i književnica - autorka je nekoliko bestselera!
Njena knjiga je bila i na popisu najboljih u klubu knjiga Opre Vinfri. Osnivačica je neprofitne organizacije za pomoć ženama i deci kojima je potrebna pomoć, a jednom prilikom je izjavila: "Život je okrutan, ali je i lep. Zovem ga lepokrutan. Okrutnost i lepota sveta, toliko su čvrsto povezani da ih je nemoguće razdvojiti. Odbacite okrutnost, odbacite lepotu. Ja sam prigrlila oboje i živim dobro, teško i realno. Moj je posao da se svakodnevno probudim, kažem "da" pozivu života i dopuštam milionima žena da me gledaju kako se dižem s poda, hodam, posrćem i ponovno se ustajem." Ova njena priča je upravo o dizanju s dna, neka i vas podstakne na pozitivne promene...
7 jednostavnih koraka do istinske sreće: dobrodošli u srećniji život
"Pre otprilike pet godina, sedela sam na bračnoj terapiji slušajući suprugovo priznanje da mi je bio neveran. Bum! Život kakav sam poznavala nestao je u sekundi. Našla sam se u dolini, na mestu na kojem završite nakon primljene vesti, bilo da je reč o izdaji, dijagnozi, nesreći ili nekoj drugoj vrsti gubitka. Odjednom postanete niko jer ste prisilno isterani iz sopstvenog identiteta. Padnete na tlo i trudite se setiti: Ko sam bila pre pet minuta? Šta sam volela, čemu sam se smejala i za šta sam živela? Kada ću biti sposobna ponovno da ustanem odavde?
Nekoliko dana nakon ove situacije, stajala sam na blagajni supermarketa u svojoj očajničkoj odori: širokoj majici punoj mrlja, donjem delu pidžame i trošnim uggsicama. Prošlo je barem šest dana otkad sam se istuširala i kosa mi je bila u najgoroj fazi masnog sjaja. Ali na neki sam način bila i u svojem najboljem izdanju. Shvatila sam da se žene s kriznim situacijama nose na sasvim pogrešan način. Dotaknu dno i svejedno se umiju, otresu sa sebe prašinu, a možda čak i stave malo maskare na trepavice.
Naoružavanje pre suočavanja sa svetom je početnička greška. Ne postoji nagrada za one koji pate potajno u tišini, osim ako usamljenost ne smatrate nagradom. Ako nismo dobro, nema potrebe da se pretvaramo da smo dobro, posebno zato što život ima svoje načine da nas drži na dnu dok ne izgovorimo čarobne reči: upomoć. Tada anđeli dolaze da nam pomognu.
Stajala sam, dakle, u supermarketu, s pozivom upomoć iz svake svoje pore. I tada sam spazila svog anđela. Kada sam izvadila pahuljice, mleko i hleb iz kolica, krišom sam pogledala kasirku. Pogled na njeno lice zaustavio je vreme. Kosa joj je bila pahuljasta i bela. Koža joj je bila smeđa, čvrsta - imala je lice poput Indijanke. Ali njene su oči te koje su me opčinile. Bile su plave poput različka, okružene dubokim borama nalik na reke. Zapitala sam se: Kako je izdržala toliko dugo? Što je sve videla? Što sve zna? Mora mi reći.
