- Doviđenja, dušice, i zapamtite: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, posle jela! Uzdravlje! Sledeći!
- Zdravo, doktore!
- Zdravo i vama. Na šta se žalite?
- Duša me boli. Vi ste duševni doktor?
- Duševni. To mi je prezime. I specijalizacija - takođe. Je li vašu dušu nešto ranilo?
- Ne znam. Možda. Ja je i tako ne osećam. Uopšte, loše se osećam. Na primer, ne umem da kažem "volim".
- Da? Pa, to je česta bolest. Recite mi, kakva je vaša ishrana.
Kad smo toliko pametni, zašto nismo srećni: ove 3 želje ispunjava dobri duh iz čarobne lampe...
- Ishrana? Ah, da. Pa, supe, žitarice. Povrće. Meso, ali ne svaki dan. Volim pomorandže, sladoled, čokoladne bombone, takođe volim.
- Aha! Volite! Znači, umete da kažete "volim".
- Ne, niste me razumeli. Ja ljudima ne umem da kažem "volim".
- Razumem. Dakle, mila. Dišite! Dišite duboko! Zašto ste tako napeti?
- Ne mogu da dišem duboko. Nedostaje mi dah.
- Tako ćemo i napisati: ne dozvoljava sebi da diše punim plućima. Sada, ne dišite. Ne dišete. Kao da je kod vas uobičajeno stanje da ne dišete?
- Zašto? Ja kao da dišem.
- Upravo tako, "kao". U stvari, tako izgleda. Vi se bojite da se otvorite. Sva osećanja u sebi potiskujete. Ne date im da se ispolje!
- Pa, nepristojno je da se osećanja pokazuju. Ja ih sasecam u korenu.
- To, mila, i objašnjava vaše probleme sa disanjem. Sakupili ste, shvatate li, u sebi klice. Cele grudi su začepljene.
