Prvo počni da menjaš sebe — a tek onda ceo svet!
Pravilno postavljanje ciljeva nije samo značajna NLP tema, već je svesno ili nesvesno naša lična stvar. Ko ne misli na svoju budućnost, planira, strukturira i organizuje ono što želi da mu se dogodi? To svi radimo, zar ne? Kada jednom postanemo svesni toga da sa previše ciljeva, obično ispadne tako da nijedan ne dovedemo do kraja — kao kada u restoranu istovremeno naručite 10 jela — onda nam brzo postaje jasno da je način na koji je cilj definisan odlučujući hoćemo li ga ostvariti ili ne.
Formulisati ciljeve znači da tačno znate kako želite da doživite neki deo svog života. Da bismo imali mogućnost da svoje želje za budućnost pretvorimo u precizne i jasne ciljeve, u tome nam pomaže NLP model „logički nivoi“ po kome možemo svoj život da podelimo u SLEDEĆIH ŠEST OBLASTI: okruženje, ponašanje, sposobnosti, uverenja i vrednosti, identitet... Sve te oblasti deluju jedna na drugu i to baš tim redom. Ako želite da promenite nešto u svom okruženju onda je važno da vi promenite svoje ponašanje, a da biste to postigli potrebno je da steknete nove ili promenite svoje sposobnosti, a to zavisi najviše od vaših uverenja i vrednosti koje direktno zavise od vašeg ličnog identiteta. Ovo znači da, šta god da želite da postignete u okruženju, morate prvo da počnete da menjate sebe.
Možda imate ciljeve koji se odnose na vaše sposobnosti, kao npr. da naučite neki jezik, ili imate ciljeve u vezi sa tim šta ili ko želite da postanete. Većina ljudi traži promenu u dve oblasti: identitet ili okruženje. Ako svoj identitet smatramo nepromenjivim, onda pokušavamo da postignemo da se drugi ljudi promene kako bismo mi bili srećni, znači tražimo promenu na nivou okruženja. Obično prebacujemo krivicu što nismo srećni na aktuelno mesto življenja, vreme u kome živimo, situaciju i osobe koje nas okružuju, a mislimo da ćemo postati srećni tek onda kada se sve to promeni i prilagodi nama i našim potrebama.
Pošto sve ostale oblasti proizlaze iz ličnog identiteta, svako je toga barem napola svestan, no ipak najradije se pravimo nemoćni pred zadatkom koji nam se čini džinovskim: da polugu promene postavimo kod sebe, odnosno da počnemo tako što ćemo da menjamo sebe. A ništa drugo osim naša udobnost iliti lenjost vodi ka tome da baš te promene nas samih u najboljem slučaju dostižu brzinu (sporost) kojom se pomera glečer.
