Opra Vinfri otkriva tajnu uspeha i sreće: kada život postane težak, postavite sebi ovo pitanje

Da li ste ikada pogledali neku staru sliku i osetili kao da ste se vratili unazad kroz vreme - do te mere da možete da osetite na sebi odeću koju ste tada nosili?

Da sam tada znala ono što znam sada, nikada ne bih protraćila nijedan trenutak sumnjajući u svoj put. Naime, kada su u pitanju srce, emocije, povezanost i obraćanje pred velikom publikom, ja se time napajam. Nešto se dešava između mene i onoga s kim ko­municiram: mogu da ga osetim i primetim da vibrira zajedno sa mnom. Zato što sasvim sigurno znam da su i oni sami prošli kroz sve ono kroz šta sam prošla i ja, verovatno i više od toga. Velika povezanost koju osećam sa svakim sagovornikom potiče iz svesti da smo svi mi na jednom istom putu, da svi mi želimo isto: ljubav, radost i uvažavanje.

S kakvim god izazovom da ste suočeni, morate da imate u vidu da vi držite četkicu dok se platno vašeg života oslikava svakodnevnim iskustvima, ponašanjima, reakcijama i emocijama. Da sam to znala kad sam imala dvadeset jednu godinu, poštedela bih sebe mnogo patnje i sumnje. Za mene bi bilo otkrovenje da shvatim da smo svi mi slikari sopstvenih života – i da možemo da koristimo boja i poteza četkicom koliko god želimo.

PageBreak

Uvek sam se ponosila svojom nezavisnošću, svojim integritetom i podrškom koju pružam drugima. Međutim, tanka je linija iz­među ponosa i ega i naučila sam da ponekad moraš da izađeš iz svog ega kako bi uvideo istinu. Prema tome, kad život postane težak, najbolje što mogu jeste da postavim sebi prosto pitanje: Čemu ovo treba da me nauči?

Sećam se kako sam, kada sam postala vlasnik Opra šoua 1988. godine, morala da kupim studio i unajmim sve producente. Tada mnogo toga nisam znala. Mnogo sam grešila tokom tih prvih godina (uključujući i toliko veliku grešku da je posle došao sveštenik da okadi studio). Na moju sreću, tada nisam bila toliko poznata. Mogla sam da naučim lekciju i da napredujem, sama.

Danas je cena mog uspeha to što su sve moje lekcije javne. Ako posrnem, ljudi znaju za to, i ponekad mi se vrišti zbog pritiska te stvarnosti. Ali sasvim sigurno znam da ja ne vrištim. Mogu da na­brojim na prste jedne ruke koliko sam puta - četiri - stvarno podigla glas na nekoga.

Kada se osećam uzdrmano, obično odem na neko tiho mesto. Kabina ve-cea čuda čini. Zažmurim, okrenem se ka sebi i dišem sve dok ne osetim ono mirno, majušno mesto u sebi koje je isto kao i mirnoća u tebi, i u drveću, i u svemu što postoji. Dišem sve dok ne osetim kako se taj prostor u meni širi i kako me ispunjava. Na kraju se sve završi upravo suprotno od vrištanja: osmehujem se celokupnom čudu svog života.

Zar nije neverovatno što sam ja, žena rođena i odrasla u Misisipi­ju kada je on bio aparthejdska država, tako što sam morala da idem u grad da bih uopšte gledala TV - kod kuće ga nismo imali - dospela ovde gde sam danas? Ma gde da se nalazite na svom putu, nadam se da ćete i vi stalno nailaziti na izazove. Blagoslov je kad uspeš da ih preživiš, kad ideš dalje korak po korak, kad si u položaju da se penješ uz planinu života znajući da vrh i dalje leži pred tobom. Svako iskustvo je dragocen učitelj.

Svi mi imamo trenutke kada potonemo nisko, što od nas zahteva da ustanemo, u samom svom središtu, i da znamo ko smo. Kad vam se brak raspadne, kad izgubite posao koji vas je definisao, kad vam ljudi na koje ste računali okrenu leđa, nesumnjivo je da treba da promenite način na koji razmišljate o nekoj situaciji kako biste je poboljšali. Sa sigurnošću znam da sve naše prepreke imaju svoje značenje. Razlika između uspeha i stagniranja leži u otvorenosti da nešto naučimo iz tih izazova.

Izvor: Nova svest