Teško nam pada kada nešto loše uradimo i postanemo svesni toga, a još teže ako smo nekome naudili i treba da prevalimo preko usana da nam je žao. Onda odugovlačimo, lažemo, krivimo nekog drugog - ukratko, čekamo pravi trenutak da osetimo da je vreme da se izvinimo. Zapravo, to treba da uradimo čim shvatimo da smo pogrešili, bez čekanja nekog sudbinskog znaka.
Ovakvo objašnjenje čini se skoro suvišno kad je neko drugi u pitanju, ali kad je reč o nama samima, uglavnom želimo da se zaštitimo od stida – kako pred drugima, tako i pred i samima sobom.
S druge strane, podjednako je pogrešno i izvinjavati kada niste ni za šta krivi. Ovakva pseudoizvinjenja kvare odnose, posebno zato što oduzimaju značaj pravog izvinjenja kada za njega dođe vreme.