Emotivna kriva u periodu promena: od straha do životne radosti

Situacija koju smo prošli svi kao društvo, a i kao pojednici, u poslednjih par meseci imala je pored čuvene krive i svoju psihološku krivu.

Kada smo u svojim tempom razumeli i obradili šta se dešava, ušli smo u fazu prepoznavanja mogućnosti. “Ok, situacija je sad takva kakva je. Šta ja mogu da uradim sa vremenom i resursima koje imam. Moja sredina je takva kakva je, kako da se prilagodim. Sećam se prošli put kada je bila krzia ovo mi je bilo jako korisino.”

Ako smo se našli u nekom malom prostoru postoji šansa da smo osetili “Kabin fever”. Ovaj psihološki fenomen se jako često pojavljuje u sitacijama u kojima se osećamo zarobljeno, i onima u kojima prosto iz realnih razloga ne možemo da izađemo i interaktujemo sa ljudim u svojoj sredini. Nastao na osnovu ideje da ljudi u jako hladnim predelima sveta provode vreme zarobljeni u svojim kućama, zbog vremenskih uslova.

Iako nije kategorisan kao dijagnoza ovaj termin pokriva konstalaciju simptoma:

Tuga
Depresija
Smanjana motivacija
Beznadežnost
Bezvoljnost

Ono što je najbolji način delovanja u situacji kada osetimo da ova osećanja prevladavaju, jeste da osmislimo rutinu. Dakle da ustalilo svoj način spavanja, ishrane, vezbanja. Možda je najbitnije da uposlimo mozak. Da mu damo zadatke koje mora da resi. Pored svakodnevnog posla to može biti i aktivnosti tipa zadataka ili pisanja. Neki hobi koji zahteva da se metalni kapacitet aktivira.

Taj osećaj skučenosti je bio jedan od potencijalnih prepreka koju smo morali da pređemo. Naravno da je svako od nas ulazio i izlazio iz raznih faza. Bilo je dana i biće u kojima prosto ne znamo šta sa sobom, kako da se ponašamo. Kada osećamo da sve oko nas nema neku jasnu poentu, kada nas obuzme strah od toga šta nosi budućnost i kako ona izgleda. Jako je bizno da osvestimo da je to normalno i u redu i da je apsolutno u skladu sa situacijom. Sve je pitanje faza.

Mindfulness propagira pogled na život koji podrazumeva da je sve u pokretu. Da život ne treba shvatiti fatalistički. Jer fatalizam gasi optimizam i persepktivu. Ovaj koncept predstavlja ideju da uvek pogledamo šta imamo ispred sebe i kako možemo baš to da koristimo. Da nije kraj sveta svaka situacija u kojoj se osećamo zarovljeno. Zato što posle te zarobljenosti dolazi, sloboda koju cemo mnogo više ceniti.

Poslednja faza u kojoj se sad nalazimo jeste faza privikavanja na svakodnevnicu. Obeležena je sa napetosću i anksioznošću iz mnogo razloga. Prvi i osnovni je činjenica da nismo dugo imali kontakt sa ljudima i spoljnom sredinom. Nismo dovoljno dugo bili u kaficu, prodavnici, na poslu… Kao i realna fizičkapromena, jer prosto je naš sistem za koncentraciju i pažnju je ispao iz treninga.

Takođe postoji realni strah od virusa. Iako smo smartali da jedva čekamo da dođe momenat da slobodno šetamo i da se družimo. Mnogi osećaju pritisak da je sve previše, da i ti momenti u kojima smo se radovali nisu isti kao pre. To je zaista u redu. Treba da se prilagodimo tome. Naša kriva je sada u opadanju, i spremna je za nove izazove, koji su neminovni, i dobrošli jer iz njih rastemo.

Svesnost o time kako su stvari promenile je ključna. Prosto smo bili svedoci mnogih javnih promena na državnom i evropskim nivou. Politika i kultura evrope i sveta je pokazala novo lice koje do sada nismo videli. Kada osvestimo to, da je situacija drugačija ne nužno loša ili dobra samo drugačija moćićemo da osetimo slobodu da i mi budemo drugačiji.

Prosto dinamika je takva u svim odnosima, izmešđu nas i ljudi u našoj serdeini, ali i između nas i sredine koja nas okružuje. Naučeni smo da moramo da imamo odobrenje od sredine. Kada nam sredina da slobodu da se ponašamo drugačije mi to i uradimo.

Jako je bitno znati da Mindfulness i prisutnost ukazuje da nam je ta dozvola ne potrebna jer smo mi već dovoljno dobri takvi kakvi jesmo. Da je u redu da smo u skladu sa svojim autentičnim željama i potrebama. Da imamo parvo da radimo stvari u skladu sa sobom, izlišno je reći da je bitno da uvek imamo na umu da ne ugrožavamo druge. Zato i treba da napravimo takvu strategiju i plan akcije.

• Prvo i osnovno je da se zapitamo šta je to što nam zaista treba u svakodnevnom životu?
• Šta je to što nas ispunjava?
• Kako da to izvedem u realnosti?
• Drugo je da li želim da se vratim u staru rutinu?
• Šta je to sto sam u njoj volio, a šta mi je smetalo?
• Šta mi je prijalo, a šta mi više ne prija?

Razmisli koje reči pričaš sebi.

Koje misli ti se vrte na auto pilotu?
Koliko istine ima u tome?
Koji je to kljuc koji te zaključa i ne da ti da reagujes?
Koji su to ljudi i akcije koje te otključaju i daju ti polet da reaguješ?

Prepoznaj da nije hitno kada gori, već mnogo ranije. Počni da primećuješ gde to sve požar može da se desi, ne sa strahom, nego sa opreznošću. I zapamti da ako gledaš na situacije sa beskrajnim opcijama rešenja , ma koliko one sulude bile uvek možeš da izabereš tu šašavu koja nema smisla, jer te ona može odvesti na dobro mesto o kome nisi ni sanjao.

Imaš potpuno pravo da ti sad to čemu si pre toliko hrlio, više ne sviđa. Čak zamisli imaš pravo da okreneš glavu dalje od ljudi koji su ti naporni, možda čak i čijeg odbacivanja si se plašio Jer bi možda ispao bezvredan ili ne fer ako nisi sa njima! Sve ti je dozvoljeno!

Prosto ako je svet mogao da dozvoli sebi sve čega smo svedoci možeš i ti sebi! Ok je da izadjes na jedno piće, pomisliš da ti se ne svidja i da odeš!
Sve je u redu!

Ko je ikada rekao da neko ili nešto mora da bude tako i tako!
Slobodan si da biraš!

Svi smo zaboravili koliko radosti dolazi iz igre! Igraj se, to je jako bitno.
Probaj, da vidiš sve kao dete koje ima svu slobodu i nekog koga čuva, i tako zna da je sigurno i voljeno ma šta god da se desi.

Izvor: Mindfulness flow