Da li znate da kažete – mogu da neću? Ljubav nije nasilje!

Da li nas je iko ikad učio da kažemo – neću? Nisu li nam češće, dok smo odrastale, govorili da „nije lepo reći neću”, nego što su nas podsticali da kažemo – „E, pa neću”!? 

• Ovo neću da dozvolim.
• Na ovo neću da pristanem.
• Sa ovim neću da se složim.
• Ovo neću da uradim.

Jeste li se ikada pitale kako bi život (ili neki periodi života) izgledao da vas je neko dok ste bile mlade podsticao da kažete da nešto jednostavno – nećete? Koliko ste vremena izgubile trudeći se da to same naučite? Jeste li naučile? 

NEĆU – moćna i kratka reč

Zašto je ova kratka reč važna za sve nas? Zato što smo pre prošlog meseca upoznale odličnu ekipu mladih žena okupljenih oko kampanje Mogu da neću – Ljubav nije nasilje, koje su već nekoliko godina posvećene tome da podstiču mlade devojke i devojčice da se suprotstave baš ovim patrijarhalnim obrascima ponašanja na koje smo navikli, a koje ih sprečavaju da razviju sebe u potpunosti. Ovu kampanju već četiri godine vodi Autonomni ženski centar, najuticajnija i najstarija domaća organizacija za zaštitu žena od nasilja, tj. podmladak ovog centra. Ideja kojom su se vodile je, zapravo, jednostavna – da devojčice i jako mlade devojke, one koje su na početku zrelog doba, podrže da prepoznaju sva ponašanja koja su rezultat rodne neravnopravnosti, tj. sva ponašanja koja nas diskriminišu, omalovažavaju ili stavljaju u drugi plan zato što smo devojčice ili devojke. Jednom reči, sva nasilna ponašanja zasnovana na rodnoj neravnopravnosti, tom temelju iz kog niče svaka forma nasilja prema ženama. Da bi to uspele, sve svoje poruke devojkama sažele su u jednu – Mogu da neću, želeći da, najpre, okuraže devojčice jednom tako prkosnom porukom i usmere njihovu prirodnu tinejdžersku borbenost na želju da same sebe zaštite i da se ne boje suprotstavljanja. 

Aktivnosti koordiniše SanjaPavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra i studentkinja doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka. Ključna publika su, kaže ona, srednjoškolke, a model rada je takav da se stvara mreža vršnjačkih edukatorki u različitim gradovima u Srbiji, koje zatim svoja znanja i stavove prenose vršnjakinjama, pa i vršnjacima. Baš je početkom prošlog meseca jedna grupa od deset devojaka iz različitih gradova prošla kroz trodnevne radionice AŽC na temu rodne ravnopravnosti, nasilja u vezama mladih i veština za držanje radionica. One su te koje će u narednom periodu obilaziti škole po Srbiji ili učestvovati u online interaktivnim radionicama prenosa znanja. Tako je bilo i do sada, u protekle četiri godine, koliko ova grupa devojaka deluje u Srbiji. Za sve ovo vreme, bile su u više od 40 srednjih škola, a kroz dvodnevne ili trodnevne vršnjačke radionice prošlo je više od 1000 mladih.

Veliku pažnju ova kampanja posvećuje jednoj delikatnoj temi – nasilju u emotivnim vezama mladih ljudi. Ljubavni odnosi tinejdžera nisu dovoljno ozbiljno shvaćena tema, a ovo je teren gde se vrlo često postavljaju neki obrasci koje posle sledimo u drugim vezama. Nemamo dovoljno znanja, hrabrosti, ni ličnog kapaciteta da prepoznamo greške, lako upadamo u zamke, pa i u ozbiljne probleme. Zato se sa devojkama angažovanim u ovoj grupi, često i otvoreno govori o tome u kakvim su vezama, koji su oblici ponašanja njihovih partnera (ili ponašanje njih samih) neprihvatljivi, kako reagovati kad se nađemo u situaciji nasilja, zašto nasilje nije samo fizičko, već je tu široki dijapazon drugih oblika nasilja, od psihičkog, do digitalnog, tj. onog koje se sprovodi na internetu… Gde god da se to nasilje događa, ono u temelju ima isti razlog – zasnovano je na rodnoj neravnopravnosti i uverenju da su žene, kako je to još Simon de Bovoar rekla, „drugi pol”. 

Šta kažu ove mladežene? Kakve su veze mladih ljudi, ima li nasilja, ko ga primećuje, znaju li devojke da reaguju, imaju li kome da se obrate? 

„Nasilje u partnerskimvezama mladih je dosta rasprostranjeno i često podrazumeva vrlo slične mehanizme kao i kod odraslih – reč je najviše o psihološkom nasilju u vidu kontrole, manipulacije i izolacije, kao i o različitim seksualnim pritiscima. To ne treba da čudi, jer su stavovi mladih o nasilju vrlo zabrinjavajući, te odatle i takva praksa. Pre nekoliko godina smo radile istraživanje o stavovima mladih i saznale da značajan broj momaka smatra da jedan šamar nije nasilje. Ove godine se najviše bavimo digitalnim oblicima nasilja i tu je, takođe, vrlo raznovrstan ‘meni’ – od zastrašivanja i vređanja, preko proganjanja na internetu, do tzv. ‘osvetničke pornografije’, sve većeg i učestalijeg problema među mladim ljudima”, kaže Sanja. Jedna od tema kojom su se bavili tokom ove četiri godine je i seksualno uznemiravanje studentkinja i studenata od strane zaposlenih na fakultetima. „To je takođe tema koju želimo da vidimo u javnosti, jer se o tome ne govori otvoreno”. 

Nepravda koju danas trpe mnoge žene, žrtve različitih oblika nasilja, možda bi bila sprečena da je neko te žene podržao dok su bile devojčice, da je neko pokazao razumevanje i brigu. Ideja da o rodno zasnovanom nasilju i suštinski neravnopravnom položaju žene pričamo sa devojčicama i mladim devojkama je onaj zlatni standard kome moramo da težimo. Kako se efikasnije boriti za bolji položaj žene ako ne tako što ćemo neke buduće žene, danas devojčice, osnažiti i naučiti da se bore za sebe?!

Da li ste svojim ćerkama, sestričinama, sestrama, nećakinjama rekle da – mogu da kažu NE?

Ako niste, recite im sada. 

Kampanju Mogu da neću – Ljubav nije nasilje! je ove godine Sensa magazin priznao nagradom Change, kao inicijativu koja menja društvo nabolje. Rad na menjanju ustaljenih patrijarhalnih obrazaca je težak i mukotrpan, ali efekti su zadivljujući. Ovim radom nastaju neke nove žene budućnosti – žene koje će umeti da istovremeno postavljaju granice čuvajući svoju slobodu i integritet, ali i da pruže podršku onima oko sebe kojima je ona potrebna. Pogledajte njihov sajt i zapratite ih na Facebook i Instagram mreži, pozovite devojčice i  mlađe devojke oko sebe da zaprate Mogu da neću. 

Izvor: Sensa