Jednom kada oprostimo sebi, mi otvaramo vrata saosećanju, uvažavanju, ljubavi - čistoj, dubokoj, samo-ljubavi.
„Moja spremnost da budem intimna sa sopstvenim dubokim osećanjima stvara prostor za intimnost sa drugima" - Shakti Gawain
Dragi prijatelji,
Ovih dana deluje da smo, gde god sa se okrenemo, okruženi porukama o ljubavi, uvažavanju, samo-ljubavi, čistoj ljubavi, bezuslovnoj ljubavi...
A moja ljubav prema svim tim stvarima me je nagnala da razmišljam o tome...
Šta znači voleti sebe? Ne mislim na narcističku ljubav prema lažnom odrazu sebe. Ne govorim o aroganciji ili egoizmu. U nijednom od gore navedenih fenomena se ne radi o stvarnoj ljubavi prema sebi, autentičnom sebi.
Kada je u pitanju ljubav prema sebi, postoji jedna stvar koja je često tabu - saosećanje. Saosećanje prema sebi. I opraštanje. Opraštanje sebi. Jednom kada oprostimo sebi, mi otvaramo vrata saosećanju, uvažavanju, ljubavi. Čistoj ljubavi. Dubokoj ljubavi. Samo-ljubavi.
A kada se to desi, dođe do lančane reakcije. Ta ljubav isijava iz nas, ka nama, ka drugim ljudima, ka svakom aspektu našeg života i postojanja.
Uostalom, ljubav je najhranljivije od svih osećanja.
Veoma često, u radu sa klijentima, nalazim da oni osećaju da nisu vredni ljubavi, da nisu dovoljno dobri, da treba da se menjaju, da ispune tuđa očekivanja, da treba da postanu nešto ili da urade nešto da bi „zaslužili" ljubav.
A slušajući ovo, i redovno bivajući svedok toga, nisam mogla da se malo ne zamislim... Da li je ovaj nedostatak samo-ljubavi nešto sa čim se rađamo, ili je nešto što nam je nametnuto preko porodice, škole, vršnjaka, društva...
