ŠTA NIJE U REDU SA MNOM? Lajfkouč Ana Rodić nam otkriva zašto nas ljubav čini nesigurnima: Postavljamo pogrešno pitanje!

Sve više žena u 30-im se oseća “nekompletno” ukoliko iza sebe nema uspešan partnerski odnos ili bračnu zajednicu. Pitanje koje sebi postavljaju jeste: Šta nije u redu sa mnom? Sa Anom Rodić, lajfkoučem i hipnoterapeutom smo razgovarali o partnerskim odnosima i koliko je teško ženama u današnjem vremenu. 

Takvo pitanje implicira neki negativan aspekt sopstvene ličnosti i nekako je sugestibilno, kao da nam impotuje neki utisak defektnosti. Ono što bi možda bilo korisnije da se svako od nas zapita jeste: "šta je meni potrebno", "šta ja želim od sebe", "šta "želim od života"? Da vidimo šta je od svega toga pod našim uticajem, koji su to naši kriterijumi i koje su nam ključne vrednosti.

Šta nam je od toga kompromisno, a šta nam je beskompromisno? Ako nam je sloboda jedna od ključnih vrednosti, onda je važno da znamo kako mi u partnerskom odnosu doživljavamo realizaciju slobode. Važno je da znamo adekvatno da komuniciramo, da izrazimo svoje potrebe, emocije, a da bismo mogli da ih izrazimo moramo da ih upoznamo. 

Pitanje šta nije u redu sa mnom je veoma relaciono i zavisno od okolnosti i možda to što je loše u jednom kontekstu je sasvim dobro u nekom drugom. Najbolje je da preispitamo sebe i da se zapitamo kakva su to naša uverenja i koji strahovi nas koče. Tek kada to savladamo, moći ćemo da usmerimo pogled ka drugim ljudima."

Vidimo da danas nisu u zavidnom položaju žene koje su singl u tridesetim ili četrdesetim, ali isto tako nisu ni mlade udate devojke u ranim dvadesetim.

Kojoj grupi žena je danas teže? Kako očuvati samopouzdanje i zdravu sliku o sebi u vreme gde preovladavaju krajnosti?

"Ja mislim da danas nikome nije lako, možda je čak muškarcima i teže, ali to može da bude neka druga tema. Danas je sve pod lupom javnosti, a javnost podrazumeva mnoštvo ljudi, različitih kriterijuma, stavova, kulturoloških normi, ideja o životu. Tako da mi jednostavno moramo shvatiti da u današnje vreme šta god mi uradili to postaje predmet nečijeg ispitivanja i na kraju krajeva i osude. Ranije je to bilo uobičajeno da mlade žene ulaze u bračne vode, mene su roditelji dobili rano, ali oni su tada bili nekako zreliji i spremniji.

Meni se čini da danas kada se uđe ranije u brak, da to možda nije posledica neke zrelosti, već je posledica neadekvatnog shvatanja šta znači zapravo brak, nejasnog shvatanja odgovornosti, jer mlađe generacije odrastaju u vremenu kada je sve zamenljivo od torbe, farmerki pa preko partnera. To je sada jedna vrsta iluzija, ali nije lako to shvatiti. 

Statistike donekle pokazuju da je češća stopa razvoda ukoliko su brakovi sklopljeni u ranim godinama. Žene koje nisu stupile u brak do četrdesetih su možda bile posvećene karijeri, možda su to bile neke životne okolnosti, svakako postoji šansa da budu na meti osude upravo zbog tih razloga. Imaju već neke izgrađene kriterijume, znaju šta žele, a šta ne žele i imaju dosta životnog iskustva iza sebe, samim tim je teže napraviti izbor. Neminovne su dve stvari, a to je da ćemo biti kritikovani i izloženi tuđem mišljenju šta god i kako god nešto uradili.

Stalno ćemo biti suočeni sa pitanjima "zašto smo baš odabrali tu osobu", "zašto smo sada stupili brak", "što nemamo decu", itd. Bićemo uvek izloženi mišljenju drugih ljudi jer je način života danas takav, da su naši životi dostupniji drugim ljudima nego što je to bilo ranije. Treba da imamo svest o tome šta je nama važno i da umemo to da održimo i sprovedemo."

Da li se žena koja je u zrelim godinama i singl karakteriše kao "teška" i "karijerista", a žena koja je u braku kao "domaćica"? Da li jedno isključuje drugo?

"Ljudi vole da se bave tuđim životima, da kategorizuju stvari i da ih stavljaju u kutije. Zato je veoma bitno da izgradimo sopstvenu otpornost na to. Da to što neko lepi epitete nema veze sa nama, ako znamo šta je nama važno. Ako sam odlučila u nekom periodu da ne radim, imaću stalno neke komentare, sa druge strane ako se odlučim da radim i da imam porodicu opet ću imati komentare, kako možda nisam dovoljno posvećena porodici."

"Svako će uvek imati ideju kako bi drugi trebali da vode život, ali će mnogo manje imati ideju kako da vode sopstveni, što je ustvari glavni problem. Kada bi svako bar jedan deo onoga koliko se bavi tuđim životima nekako posvetio sebi, progledali bismo svi. Razne su priče ljudske, stavljati nekog u neke kategorije je pogrešno."

Šta je to što žene traže, a ne dobijaju od današnjih muškaraca? Kakav je to današnji muškarac? Kakvu on ženu želi?

"Meni se čini da svi zapravo želi isto, samo se menjaju načini predstavljanja toga. Svi želimo da budemo voljeni, poštovani i da nas čuju, vide i razumeju. U današnje vreme je to poprimilo šire razmere. Ljudi u suštini žele malo, ali su zbunjeni jer su preplavljeni savetima kakav partner treba da bude, a kakav ne treba, kako da, kako ne, tri ovoga, pet onoga. Ljudi više ne znaju da li je to zaista ono što žele. Treba da se uprostimo i pojednostavimo, da se isključimo od svega toga što nam se servira."

Da li se na partnerski odnos gleda kao na neku vrstu dužnosti? Koliko je prisutan pritisak društva?

"Jeste pritisak u tom smislu značajan, postoje neka umrežena pravila, posebno u našem društvu. Brak je inicijalno i nastao pre svega kao ekonomska zajednica. Ljudi su se udruživali zarad reprodukcije i da bi se održalo blagostanje.

U današnje vreme brak nije samo egzistencijalna dužnost. Da, postoji potreba za reprodukcijom, kada bi svako od nas samo usmeravao život samo ka svojim ličnim zadovoljstvima nekako bi to bilo sebično i mi kao vrsta ne bismo više postojali. Potpuno je u redu ako neko ne želi ili nije spreman da ima decu, to su njegovi lični razlozi.

Pošto je reprodukcija jedan od osnovnih zadataka partnerskog odnosa, ne nužno svakog, ulaze ljudi u partnerske odnose bez namere da imaju decu. Ali kada se povežete sa nekim za koga shvatite da možete sa njim da delite životne vrednosti i kad dođe momenat za decu, nekako je to vreme i biološki uslovljeno. I onda tu postoji neka vrsta pritiska.

Neki ljudi idealizujući brak i partnerstvo prekidaju odnose tražeći neku idealnu vezu koja ne postoji. Zaljubljenost kao faza traje u početku i ona podrazumeva neminovno projekciju naših želja i nije prirodno zaista, ne može da se održi fiziološki, da na duže staze imamo takve hemijske rekacije kakve imamo na početku. I otuda filmovi i mediji unose zabunu. Na dubljem partnerskom odnosu je neophodno raditi, to ne možemo da prepustimo samo emocijama."

Kako da pronađemo sreću i spokoj unutar nas samih? 

"Važno je da snosimo odgovornost sopstvenih izbora. Ono što vidimo na društvenim mrežama ili u javnosti nije cela slika, da shvatimo i razumemo sebe šta je nama važno. Ne treba da sebe tražimo i definišemo isključivo kroz odnose. Srž je u kombinaciji toga, preispitivanja sebe kao individue i svoje uloge u društvu", zaključuje lajfkouč Ana Rodić.

Pročitajte intervju sa Anom Rodić kako preboleti raskid i šta posle?

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

Sensa/Anđela Stanojević