Koliko nebo može da bude plavo? Ako bih poznavala deo mog mozga, koji mi ponekad daje osećaj da je nebo plavo i navodi moje srce da zaigra, onda bih se zahvalila tom delu što postoji u meni. Zamolila bih ga da se češće oglasi i da redovno navede moje srce da zaigra, na primer kada vidim nasmejano dete, kada se divim snazi i istrajnosti maslačka koji probija asfalt i u svim onim trenucima kada prepoznam čaroliju života.

No, ja ne poznajem taj deo. Svakako ga ne poznajem dovoljno dobro da mogu direktno od njega da zahtevam da mi srce zaigra kad god hoću. Ali zato postoji NLP. Neuro-lingvističko programiranje je razvijano kako bismo indirektno komunicirali sa tim delom našeg mozga i svim ostalim njegovim delovima koji nas čine srećnima.

NLP je zbirka empirijskih, veoma delotvornih metoda. U principu su posmatranjem i modelovanjem izuzetnih govornika, harizmatičnih trenera, psihoterapeuta, menadžera, lidera, itd. kondenzovali esenciju koja svakome omogućava da promeni svoje ponašanje i da koristeći te strategije uspeha postigne izuzetne rezultate.

Jedno od saznanja NLP-a kaže da svet oko nas nije ni ovakav ni onakav, već da moja lična slika o tom svetu upravlja iskustvima koja doživljavam. Ta lična slika sveta, u NLP-u se zove mapa, a sastoji se iz mojih uverenja, u NLP-u nazvanih „beliefs”. Živeći dugi niz godina u Nemačkoj, sa suprugom koji je Nemac, upoznala sam jedno uverenje koje je tamo veoma rašireno i opšte prihvaćeno i koje glasi: „Prvo posao, onda uživanje”, a koje je blisko i nekima od nas ovde u Srbiji – zemlji neograničenih mogućnosti. Ovo je uverenje koje Nemce navodi da prvo pokose travnjak, letnje gume zamene zimskim, urade lični poreski izveštaj i da onda ono malo „slobodnog vremena” što im je ostalo provedu uz grižu savesti zbog još nekih neobavljenih stvari. Kod nas su to recimo žene kojima je sa generacije na generaciju prenošeno uverenje da je važno da budu lepe i izvanredne domaćice.

I dok današnje žene uglavnom po ceo dan rade kao direktori u banci, menadžeri prodaje, marketing menadžeri, HR menadžeri, itd. čim stignu kući sve opet „mora” da bude završeno: zdrav ručak za porodicu, čišćenje i raspremanje, ako neko svrati (dokona komšinica, svekrva…) može da vidi da je sve cakum-pakum, domaći sa decom, jer ona „moraju da budu dobri đaci i da studiraju”, naravno, zatim da srede nokte, počupaju suvišne dlačice, stave masku na lice, jer „moraju da budu negovane i lepe”, naravno, onda izvedu kuče u šetnju, jer deca treba da imaju kućnog ljubimca, svakako, pa poprave vodokotlić, jer muž je direktor ili menadžer, pa se to od njega ne može očekivati, naravno… No, dok završe sav posao, nebo je već crno, jer je pala noć, a zadovoljstvo postignutim ima čudan ukus ustajalosti.

Nastavak članka