Kada osetite u sebi da se sprema novi životni prelaz, kada se uskomešaju vaše ćelije vibrirajući na nov, vašem umu nepoznat, još uvek nesaglediv način, kada znate da postajete neko drugi ali da nikada više u životu niste bili istinski vi, sistem oko vas počne da se buni. Pod otporom vašeg rasta i napretka, sistem uzvraća otpor želeći da ostane(te) isti.
Za vas taj prelaz može biti najobičnija stvar - od jutra kada se probudite, udahnete i shvatite da je sve već u redu, da ste na planeti koja juri ovom galaksijom, da recimo, postojanje duge zavisi od konusnih fotoreceptora u vašim očima (životinje koje nemaju takve receptore uopšte ne vide dugu). Dakle, dok je gledate kako se prostire nebom - vi je i kreirate. U jednom takvom trenutku, ispunjenom mirom, shvatate da je potpuno besmisleno da, dok ste još u krevetu, osetite strah, strepnju i nezadovoljstvo od dana pred vama - od toga šta će reći drugi ljudi, hoćete li imati vremena, da li ćete stići, zaraditi, uzeti, videti, dotaći, izgubiti, dobiti... Jer sve je već tu.
Zažmurite i osetićete taj talas energije koji se podiže uz kičmu, dolazi do obrva, razliva se po kapcima i kada otvorite oči - sve(t) već ima drugu boju.
Kaleidoskop mogućnosti
Trenutak kada kažete „ne" sistemu koji vas stavlja u kalupe može biti dok ležite i osetite da su atomi koji čine vaše materijalno telo, kog se toliko grčevito držite i sve u njega polažete, zapravo kovitlaci energije ili, kako bi neki rekli, prazan prostor. Dakle, ništa koje sadrži puninu i sve. A to mogu biti i trenuci kada živo i taktilno upoznajete druge svetove, dimenzije, osetite kako se vreme uvija i kako vas okružuje, kako menjate prošlost i budućnost, kreirate realnost ili ono što ćete percipirati kao realnost.
Tog odlučujućeg momenta kada se proširite za količinu nade, prostor ljubavi, snagu spremnosti i zagrljaj odluke - sistem počne da vam se mršti. I na dobrom ste putu. Znači da su se u vama pokrenule dubine neprevodive u reči i da ste spremni da i oni skriveni delovi vas prime svetlost. I tada, čak i samo posmatrajući druge, možete da zaključite ko ste zapravo vi. U tom trenutku izgradnje. Uzvraćanje sistema može biti sve - od prevrtanja očima i šaputanja, do teškoća u odnosima i osećanja izolovanosti, straha, nesigurnosti, preispitivanja, sumnje, konflikta.
Meni je sistem u januaru prošle godine kroz ljude koje sam namerno, slučajno, željeno, nadano, očekivano i neočekivano sretala, postavljao jedno isto pitanje: Ko si ti? U raznim formama, raznim glasovima: Zašto ne uradiš to i to, kao taj i taj; Zašto ne iskoristiš to i to i postaneš kao taj i taj; Zašto si tu gde jesi; Zašto ne budeš tu i tu da bi postala to i to; Zašto ne izgovaraš to i to jer ćeš onda dobiti to i to... Nikada više i nikada jači nisu bili ti glasovi. Samo zato što sam sve bliža tome da se setim ko sam zaista i ko sam bila pre nego što su mi rekli ko treba da budem. I dokle god se ne setim i ne dozvolim toj JA, autentičnoj, iskonskoj, nastaloj pre ovog života, da bude svoja, moj odraz u licima drugih će mi postavljati to jedno pitanje.
Prvo sam se branila. Onda sam se i ja zapitala: da, stvarno, zašto? Zašto ne bih uradila to i to, pa kad može taj i taj, što ne bih i ja... Ali i dalje me je žuljalo. Autentičnost je izbor da se pokažemo i budemo stvarni, da budemo iskreni, da dozvolimo našem sopstvu da bude viđeno. A ne da budemo kopije kopija. Onda su me ispunili sumnja i sram - bila sam u nekim prilikama spremna da se prodam i da budem bilo ko - samo da me više niko ne pita zašto ne bih bila kao neko ko je prema njihovim standardima merilo uspeha, lepote, divljenja. Mi pravimo svakog dana izbore, ali na kraju - izbori izgrade nas. Zašto tako često silom dokazujemo sebi da smo dostojni, umesto da samo verujemo u to?
Priče o sudbini
Zapitajte ko ste bili pre nego što su vam rekli ko treba da budete. Gde vaše srce zaista kuca. Ja zažmurim, udahnem duboko, zamislim plavu boju neba, i osetim... Kako mi vetar miluje lice na mestu gde želim da budem, gde možda već jesam. Osetim mir sa osobom sa kojom sam. Osetim osmeh kako mi se širi na licu i grudi kako se pune ljubavlju. Možda nisam na tom mestu sada. Možda ću biti. Ali znam da je to ono što moje biće želi. Ne ono čemu sam naučena, što sam prihvatila kao svoje, ili čime poštujem druge. Već ono što osećam snažno da je moje. Realnost je ionako tamo gde je naša svest. Verujte sebi, slušajte sebe, budite dosledni sebi, ali najpre - postavite sebi pitanje - ko ste VI? Setite se ko ste VI.
Priča o sudbini je priča o ponavljaju života predaka, a vaša senka je tiša od najdubljeg bola koji su vaši preci osetili. „Budite tiši od dubine koje oni dodiruju svojim bolom. Stvar sa energijama je zapravo - ko je tiši? Vežbajte da budete tihi tamo gde su drugi bili povređeni", savet je koji sam dobila u radu sa sopstvenom senkom. U osluškivanju glasova, života, sudbina mojih predaka. U preuzimanju odgovornosti za svoju mračnu stranu.
Naši najdublji strahovi, sve ono što nam najviše smeta kod drugih, što nas najviše nervira, sva zameranja drugima - to je naša senka. To je govor vaše senke. Nikada nećete biti kompletni dok taj deo ne prihvatite, jer on deluje na jako dubokom nivou. Njegovo mesto je upravo u onoj tački u kojoj se osećanja pretvaraju u materiju. Ako se više ne plašite svog najvećeg straha - onda ste u miru. Ako vi preuzmete moć nad svim onim što je u vama negativno, ako osetite da imate moć da sve uništite i razorite, ali izaberete da budete plemeniti, da stvarate - ako budete mirni tamo gde je najveća buka, onda svi bolovi mogu da budu rešeni. To je prihvatanje odgovornosti. Šta god da vam se događa svakoga dana, u bilo kojoj životnoj situaciji, sposobnost da budete prisutni, da znate da sve polazi od vas kako bi najveći darovi vama došli sami, je ono što će od senke koju niste prihvatali postati vaša najveća snaga, velika energija. Onda ste u vezi sa sopstvenim sistemom navođenja i istinski postajete kanal preko kog se čudesna igra energija ispoljava, potpuno budni i svesni da se život dešava kroz vas, a ne vama.
Imam i jednu vežbu. Ponavljam je u sebi posebno ujutru, kada idem na posao: Ovo je moj svet, moj život. Sama sam ga stvorila i svakog trenutka ga ponovo stvaram. Ja sam Stvaralac, Čarobnjak i stvaram ga energijom ljubavi, u saglasnosti sa Prirodom. Dat mi je život, sve u ovom svetu postoji za mene, da meni pomogne, a ja sam za sve. Imam slobodu izbora, slobodu volje i mašte. Kolosalnu snagu misli i reči. Imam snaguvizije da stvorim život kao odjek svojih najlepših osećanja. Ispravim se i koračam. I odjednom sve zaista ima sasvim drugu boju, sve ima nagoveštaj onoga još boljeg što će doći.
Ovaj život je san. Biće gotov za tren oka. Setite ko ste.
Ovaj život je lep.
Ovaj život je strašan.
Ovaj život je predivan.
I ovaj život je samo san.
San sačinjen od ljubavi.
Setite se ko ste. Setite se ko ste bili pre. Pre pitanja. Pre odgovora. Setite ste... Bili ste pre. Pre svega...
(„Remember", Omkara)
Izvor: Sensa