Darovi nesavršenosti: sram je samo jedno lice ega. Prevaziđite ga!

Došla sam kući i zagrlila svoju ćerku. Ona je moj mali guru koja mi prenosi poruke čiste svesti i nebrušene, nedotaknute mudrosti kakvu samo deca mogu da nam ponude. Ili kasnije, kroz život, veoma prosvećeni ljudi. „Nešto sam mnogo, mnogo pogrešila... Napravila sam veliku grešku", rekla sam joj i naslonila glavu između njenog vratića koji još miriše na bebu, iako ona uskoro polazi u školu. Mazila me je po kosi, i sasvim mirno, izgovorila: „Mama, prilike dolaze i odlaze..." Pustila me iz zagrljaja i otišla...

PageBreak

Koliko ste voljeni kada ste svoji?

Godinama imam rutinu, godinama poštujem tu rutinu kako bih izbegla neke greške. Ovog meseca, prvi put to ne učinim, neka čudna struja me ponese da se prepustim i verujem kako je sve baš kako treba. I dođe ona greška koja me nokautira. Shvatim, možda i baš tako treba, možda se baš dogodila da pogledam još jednom u oči to svoje lice srama i straha, i uštinem ga za nos.

„Od trenutka kada se probudimo, do trenutka kada nam glava uveče padne na jastuk, mi smo bombardovani porukama i očekivanjima vezanim za svaki aspekt naših života", napisala je dr Brene Braun u knjizi „Darovi nesavršenosti", istražujući temu srama. „Kombinacija straha od razočaranja, osećanja da nam nešto pripada samo po sebi, i pritiska da se nešto postigne, jeste recept za beznađe i sumnju u sebe." A sram funkcioniše kao zum objektiv i sve što vidimo su naše sopstvene nesavršenosti, samoća i borba. I nemoć. „Nemoć je opasna", piše dr Braun. „Za većinu nas, nemogućnost da utičemo na promenu je očajan osećaj. Potrebni su nam otpornost, nada i duh koji mogu da nas nose kroz sumnje i strah. Moramo verovati da možemo da utičemo na promenu ako želimo da živimo i volimo punim srcima."

Priča koja će vam pomoći da "raširite krila": zašto je leptiru potrebna čaura

U osnovi, sram je strah od nevoljenosti. Bojimo se da se nećemo dopasti ljudima ako znaju istinu o tome ko smo, odakle smo, u šta verujemo, koliko patimo, ili kako smo divni kada se vinemo. Da nas neće voleti kada vide naše greške, da će nas osuditi, odbaciti, kritikovati.

„Kada smo obuzeti sramom, nismo u stanju da normalno funkcionišemo", kaže dr Braun. „Potrebno je da ponovo stanemo na svoje emocionalne noge pre nego što učinimo ili kažemo nešto zbog čega ćemo posle zažaliti". Kombinacija tog straha od razočaranja, osećanja da nam nešto pripada samo po sebi, i pritiska da se nešto postigne, jeste recept za beznađe i sumnju u sebe. I takva kombinacija je i recept za neuspeh. Za greške koje sebi ne možemo da oprostimo, jer su nas izložile licu javnosti i prikazale u svetlu u kakvom ne želimo da se nađemo. Želimo da budemo savršeni. Da smo najbolji u onome što radimo, u ulogama koje obavljamo, da imamo najbolje rezultate, da učinimo nešto značajno, da budemo originalni...

3 lekcije da usporite, prihvatite događaje i primite darove života! Kako da pronađete svoj put savetuje Jasmina Stojanović

Kada smo tako vođeni igrom ega, onda nam se od te igre i zavrti u glavi. Preuzimamo previše, prihvatamo i ono što ne možemo, ne umemo da kažemo ne, teramo sebe preko svih granica. I ne prihvatamo nemoć niti poruke tela, već idemo napred snagom volje, rešeni da budemo savršeni ili da barem budemo onoliko savršeni koliko ćemo sebe više voleti zbog takve slike koju kreiramo.

PageBreak

Prihvatiti sebe, voleti sebe

Prve tri stvari koje treba da znamo o sramu su sledeće:

1. Svi ga imamo. Sram je univerzalan i jedna od najprimitivnijih ljudskih emocija koje doživljavamo. Oni ljudi koji ne doživljavaju sram, nemaju kapacitet za empatiju i ljudsku povezanost.

2. Svi se plašimo da pričamo o sramu.

3. Što manje pričamo o sramu, to više kontrole ima nad našim životima.

„Iskren razgovor o sramu može promeniti način na koji živimo, volimo, roditeljujemo, radimo i gradimo odnose", kaže dr Brene Braun. „Najsnažnije emocije koje doživljavamo ranjavaju veoma bolno, kao vrhom trna. Kada nas ubodu, one izazivaju nelagodnost, pa čak i bol. Samo iščekivanje i strah od tih emocija može izazvati nepodnošljivu ranjivost u nama".

Legenda o polomljenoj činiji: kako je nastala "estetika nesreće" i kojim lekcijama nas uče japanski majstori

Koliko je to što se dogodilo zaista važno? Ko će me meriti i procenjivati kroz to? Da li će to promeniti suštinski moj životni narativ? Ili će kroz neko vreme to biti anegdota kojoj ću se smejati? Da li je izbor koji sada pravim izbor koji doprinosi mom biću ili prihvatam igru ega da me odvuče u niske vibracije, u lavirint misli iz kog se ne mogu izvući jer idem sve dublje i dalje. Dušu to ne može da dotakne, rekao mi je prijatelj u razgovoru.

Šta moja duša uči iz ovog iskustva?

Pred izazovima života, verujem da na različite načine, onako kako svako tog trenutka to ume, postavljamo sebi jedno suštinsko pitanje: da li i koliko živimo svoju istinu? Pred situacijama u kojima su naša egzistencija i naši bližnji dovedeni u pitanje, postavlja se pitanje da li smo i koliko spremni da zaista činimo ono što govorimo, da zaista uzvratimo na nasilje ljubaznošću, na provokaciju osmehom, na strah ljubavlju. Svi mi smo svakodnevno izloženi izazovu da pokažemo svoje najdublje slojeve bića i da otkrivamo nove, šta će iz tih slojeva izaći zavisi od našeg sklopa ličnosti, ali i od neprekidnog rada na sebi.

Tema našeg martovskog broja je životna radost. Možemo li biti radosni ako smo opterećeni svojim nesavršenostima, ako težimo perfekcionizmu koji kreira ego, ako smo u iluziji kontrole nad svime i svačim koja je samo to - iluzija. Dok hodamo po tankoj crti onoga što želi naš ego, kreira naša duša a privlači naše srce, pitanje je kako da zaista živimo svoju istinu, ne samo rečima i ne samo kada je lepo?

Jasmina Stojanović i vaša Sensa o elementima prirode, kosmosa i vaše unutrašnje prirode: podsetite se čiji ste vi komadić!

Sve ovo kroz šta zajedno prolazimo već godinama, kroz šarene, nasmejane, svetle strane u magazinu Sensa, jeste proces prihvatanja sebe i proces transformacije, proces učenja kako da na sve izazove odgovorimo osmehom, kako da se iz svih ruševina ponovo izgradimo, kako da prihvatimo odgovornost koju imamo u oblikovanju budućnosti, kako da budemo dosledni sebi a ne drugima. Bez obzira na greške koje napravimo. „Koliko znamo o sebi i koliko razumemo sebe jeste od suštinske važnosti, ali postoji nešto što je još važnije za življenje punim srcem: voleti sebe," napisala je dr Braun.

Mi idemo svojim putem i videćemo šta će nam on doneti. Važno je da putujemo radosni, tako je svako iskustvo dragoceno, a cilj samo još jedna visina koju smo dostigli. Prilike dolaze i odlaze. Baš tako.

Izvor: Lovesensa