Potraga za smislom je jedina smislena potraga: kako nam logoterapija vraća veru, snagu i pobeđuje sve nedaće

Iako su u današnjem društvu brojne potrebe zadovoljene, ipak je sve veći broj osoba koje se obraćaju za pomoć terapeutima i to ne zbog osećaja inferiornosti ili polne frustracije, već zbog osećaja ništavnosti. Čovekov osećaj da je izgubio smisao života ne zaustavlja se ni pred jednom društvenom klasom, ni pred jednim društvenim sistemom.

Viktor Frankl je smatrao da ljudi psihološku pomoć traže pre svega da bi zadovoljili potrebu za smislom. Prema njemu, smisao je jedinstven i specifičan za svakog. On je ono sa čime pojedinca suočava život, što tek treba da bude otkriveno. Traženje smisla, prema ovom naučniku, pre je dokaz ljudskosti nego odraz bolesti, jer nijednu drugu životinju ne brine pitanje postoji li smisao života. Ali čoveka brine.

Sloboda ili kako raširiti krila?

Još 1955. godine Viktor Frankl je uveo termin egzistencijalna praznina, kojim obuhvata osećanje potpunog besmisla, nepostojanje smisla koji bi davao osećaj da vredi živeti. Simptom ove, posebno danas široko rasprostranjene bolesti, jeste neurotična trijada koju čine potištenost, agresivnost i zavisnost.

I sam je prošao kroz neverovatnu patnju - tri godine je proveo u koncentracionim logorima Aušvic i Dauhau u kojima je izgubio majku, oca, brata i ženu, a kad se rat završio, ovaj psihijatar je za samo devet dana napisao delo "Zašto se još niste ubili". U njemu ističe kako je "volja za smislom", smisao koji ljudi pronalaze i u najgorim životnim situacijama ono što ih održava u životu.

On naglašava kako je u neshvatljivim uslovima u logorima svest da život ima smisao koji treba ispuniti u budućnosti mnoge spasla, a mnogima koji su stradali pomogla da kraj dočekaju uzdignutih glava. Čak i u stvarnosti koncentracionih logora, kaže dr Fankl, čovek smisao življenja nalazi svuda oko sebe - dok se brije, uspravno hoda, razgovara, peva, seća se dragih osoba, veruje u sebe ili u Boga...

PageBreak

Hrabro prebrođene patnje

Ovaj naučnik je još kao tinejdžer intuitivno osetio značaj smisla za život pojedinca, a sudbina mu je i praktično pružila izazov kroz koji je utemeljio svoje zaključke i osnovao poseban psihoterapijski pravac nazvan "logoterapija" koji bi se doslovno mogao prevesti kao "terapija smislom". Tehnike i cilj logoterapije koncentrisani su na smisao egzistencije i traženje tog smisla.

Logoterapijski kategorički imperativ je: "Živi tako kao da sad živiš po drugi put i kao da si prvi put počinio one greške koje bi i sada mogao počiniti".

Samo onaj ko nađe traženi smisao spreman je da pati i žrtvuje se zbog njega, ako treba i da dâ sopstveni život.

Kako da nastavimo život kada nas tragedije i traume izbace iz životnog toka

S druge strane, ako smisao ne postoji, čovek je sklon da sebi oduzme život čak i kada su mu sve ostale potrebe zadovoljene. Danas je, nažalost, sve više onih koji imaju sve životne uslove, ali ne vide smisao za koji bi živeli. Pacijenti se psihijatrima žale na osećaj praznine, jalovosti i apsurdnosti. Oni jednostavno žive masovnu neurozu današnjeg vremena. S druge strane, susrećemo se sa ljudima koji su srećni, a žive u teškim, nekad i užasnim uslovima. Ima i onih koji su srećni i kada se nađu oči u oči sa patnjom - zato što vide smisao, jer patiti znači i menjati se, nadrastati lične okvire, samonadmašivati se. Nisu važni naši strahovi i teskobe kao takvi, kaže Frankl, već stav koji zauzimamo prema njima, a taj stav je stvar slobodnog izbora. Mi nismo bespomoćne žrtve kada se nađemo u beznadežnoj situaciji, poručuje ovaj neverovatni psihijatar.

"U takvom trenutku jedino je važno uveriti se u jedinstvene ljudske mogućnosti u njihovom najboljem svetlu, što znači tragediju preokrenuti u sopstveni trijumf, nesreću pretvoriti u veliko ljudsko dostignuće". Zato je Frankl homo sapiensu dodao i homo patiensa- čoveka koji pati, koji zna šta znači patiti, koji čak zna da nevolje pretvori u ljudska dostignuća. To su oni ljudi koji su, bez obzira na neuspeh, dostigli smisao ispunjenja, pa čak i sreću, jer su i u patnji otkrili smisao.

Volja za smislom je najjača sila koja vlada čovekom. Prema saznanju koje je dr Frankl stekao u logoru, a koje su u međuvremenu potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima, šansu da prežive imaju uglavom oni koji su psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune ili na osobu koja ih čeka s ljubavlju. I dok je psihoanaliza okrenuta prošlosti, logoterapija stremi budućnosti. Njen cilj je traženje smisla u ljubavi, radu pa i trpljenju, odnosno odgovaranju na napone i izazove okoline.

PageBreak

Mudrost srca

Logoterapeut ne može reći pacijentu šta je smisao, ali mu barem može pokazati da on u životu postoji, da je svakome dostupan i da život zadržava smisao pod svakakvim okolnostima: ostaje smislen doslovno do poslednjeg trenutka, do poslednjeg daha.

Cilj logoterapeuta je da čoveka učini svesnim sopstvene odgovornosti i slobode izbora: za šta je, čemu je i kome je odgovoran za svoj izbor. Na pacijentu je da odluči da li će za svoj životni izbor biti odgovoran pred svojom savešću, društvom u kom živi ili pred Bogom.

Logoterapeut koristi dve veoma efikasne naučne metode - paradoksalnu intenciju i derefleksiju. Čovek na taj način prestaje da biva nemi posmatrač svojih frustracija i tegoba, uspravlja se i postaje gospodar svog života. U industrijskom društvu u kome vlada klima bezličnih odnosa, ljudi vape za bliskošću i pate od usamljenosti. Ljubav je, kako kaže dr Frankl, primarni ljudski fenomen, a ne epifenomen seksualnog nagona, i jedini način da se razume suština druge osobe. Ako drugu osobu prihvatimo kao čovek-čoveka, poručuje dr Frankl, sačuvaćemo njenu ljudskost; ako je volimo, otkrićemo njenu jedinstvenost. Čoveka prvenstveno zaokuplja traženje nečeg izvan sebe, bilo da je reč o smislu koji treba ispuniti, ili o drugom ljudskom biću koje želi sresti i zavoleti.

Da li potraga za smislom ima smisla

"Biti čovek znači biti usmeren prema nečemu ili nekome izvan sebe, prema smislu koji valja ispuniti ili prema susretu s drugim ljudskim bićem. Kao i zdravo oko koje samo sebe ne vidi, čovek najbolje ispunjava sam sebe kada zaboravlja i ne misli na sebe, kada se jednostavno daje. Zaboravljajući sebe postaje osećajniji, a dajući sebe - kreativniji", napisao je Viktor Frankl u knjizi "Nečujan vapaj za smislom". Možda je istina, kako kaže dr Frankl, da čovečanstvo može da preživi i atomsko doba ako se svi ljudi i narodi okupe na zajedničkim zadacima i budu zaokupljeni zajedničkom voljom za zajedničkim smislom.

Izvor: Sensa