Osećaj da su stvari nepromenljive i da stagniramo u većini svojih ciljeva mogu da nas dovedu do nerealnog doživljaja stvarnosti. Priznati sebi i osetiti – to je prvi korak prema boljem osećaju i promeni.
Veoma lako se uhvatimo u iluziju da nešto što ne možemo da promenimo mora da bude promenjeno kako bismo se osećali bolje, mirnije ili zadovoljnije. Međutim, ne možemo tek tako da promenimo profesiju ili partnerovo ponašanje. Ne možemo da učinimo da opšta situacija u državi bude bolja ili da odjednom postanemo veoma dobri u nečemu čime smo tek počeli da se bavimo.
Ne kažem da ne verujem u pozitivnu promenu u bilo kom od ovih aspekata života, nego mislim da svaka veća promena zahteva vreme i, ako smatramo da je to uslov kako bismo počeli da se osećamo dobro, vrlo je moguće da ćemo se još dugo osećati loše. Često se u ovu situaciju uvlači još jedno otežavajuće uverenje, a to je – moram da zadržim nezadovoljstvo kao stalni podsetnik da to nešto mora da bude promenjeno, jer ako počnem da se osećam bolje, to će značiti da sam se navikla, pa do promene neće ni doći.
Priznati i prihvatiti realnost
A zapravo je upravo suprotno. Radimo li na tome da situaciju prihvatimo onakvom kakva jeste i u postojećim životnim uslovima se pobrinemo za sebe najbolje što možemo, počinju da se događaju dva pozitivna procesa. Prvi je da prihvatanjem situacije onakvom kakva jeste polako stičemo bolji osećaj kontrole nad tom situacijom. Isprva može da nam bude neprijatno suočavanje sa mestom na kome smo zastali, ali budući da upravo ono što ne želimo da vidimo ima najveći uticaj na nas, suočavanje sa neprijatnošću se isplati.
Priznati sebi i osetiti: provela sam deceniju na poslu koji uopšte ne volim.
Priznati sebi i osetiti: sve ove godine sam sa partnerom koji me sputava.
Priznati sebi i osetiti: zanemarila sam svoju kreativnost i osećam se loše kada vidim druge koji stvaraju.
Priznati sebi i osetiti: već dugo ne vodim računa o sebi i osećam se zapušteno.
Ništa od navedenoga nije prijatno, ali je nužno primetiti, prihvatiti i osetiti upravo ono mesto gde se nalazimo da bismo odatle, kada budemo spremni, mogli i da se pokrenemo. Ono što je neosvešćeno vozi nas stazama koje ne razumemo. Kada prihvatimo, istražimo i doživimo situaciju onakvu kakva jeste i sebe u toj situaciji, uzimamo upravljač u svoje ruke i vozimo stazama koje razumemo, jer bolje poznajemo teren. Baš kao što nas uči „paradoksalna teorija promene“ – promena se ne događa kada pokušavamo da budemo neko ko nismo, nego kada sebe prihvatimo onakvima kakvi jesmo.
Opuštanje
Drugi pozitivni proces koji se ovim prihvatanjem pokreće jeste da sebi dopuštamo da se opustimo u postojećem stanju. U životnoj situaciji koja nam se zapravo ne sviđa dopuštamo sebi da se otkačimo od stalnog upiranja mislima u pravcu nemogućeg i da se osećamo dobro onda kada se sat-dva ili dan-dva osećamo dobro. Ti periodi kada smo dobro raspoloženi uprkos nerešenoj situaciji povećavaju našu sposobnost da se nosimo sa okolnostima u životu i da jasnije vidimo neku bolju verziju budućnosti.
Samorefleksija
Sa nešto više sposobnosti da se nosimo sa situacijom, stičemo i više svesti o onome šta se događa iznutra. Na primer, možda primetimo da nam se misli vrte oko iste teme: kako promeniti ono što ne mogu da promenim i da smo zbog tih misli iscrpljeni i odsutni. Možda primetimo da osećamo stid što smo u životnoj situaciji u kojoj jesmo ili da se osećamo besperspektivno, pa bežimo u gledanje serija.
Samorefleksija nas osnažuje, uliva nam poverenje da ćemo jednom ipak moći nešto da promenimo. Kada smo preplavljeni nezadovoljstvom i ne znamo kako da se pokrenemo, a hteli bismo promenu, nemamo baš dobar osećaj za vreme. Želimo da se osećamo bolje, a da bismo to postigli, naš život treba da bude drugačiji. Mi treba bda budemo drugačiji. Nešto treba biti drugačije. A nije.
Uhvaćeni u ovu petlju, uporno ćemo ostajati na mestu na kome se osećamo loše. Ali, ako sebi damo vremena da doživimo, istražimo i osvestimo tu petlju, nastupiće pozitivna promena u percepciji vremena, iako se ništa zapravo ne menja. Prestankom vezanosti za željenu promenu u budućnosti, češće sebe doživljavamo ovde i sada. A što više boravimo ovde i sada, time i naša procena vremena postaje realnija. Možemo jasnije da razlučimo koliko nam je vremena za nešto potrebno i da sagledamo proces kroz koji treba da prođemo da bi se promena zaista dogodila.
Izvor: Sensa/Sensa.hr