Osećaj krivice sa sobom nosi jednu tešku energiju koja se često može manifestovati i kao težina u telu, kao višak kilograma ili kao nesposobnost da budemo živahni i poletni. Krivica nas opterećuje i usporava da živimo život u radosti. Svako od nas zna kako je kada danima ne možemo da funkcionišemo, a noćima ne spavamo jer nas grize krivica. Postoje različiti oblici krivice i dobro je da napravimo razliku između njih kako bismo se lakše izborili sa ovim sputavajućim osećanjem.
Kakve sve krivice postoje?
Krivica u odnosu na sebe – zbog nečega što jesmo (ili nismo) uradili u prošlosti. Krivica prema sebi i u odnosu na sebe može da se pojavi iz najrazličitijih razloga, bilo da smo nešto pogrešno učinili ili da nismo učinili. To može biti majka koja posle porođajnog odsustva ostavlja dete u vrtiću, žena koja mašta o drugom muškarcu, dete koje je sakrilo ocenu ili student koji je pao ispit… U svakom od ovih primera postoji zajednička crta samooptuživanja i često samokažnjavanja, kao i osećaja da smo podbacili i da nismo dovoljno dobri…
Krivica u odnosu na druge ljude – kojima smo možda učinili nešto nažao – uvredili ih ili ponizili, usled čega sledi preispitivanje, optuživanje sebe. Krivica u odnosu na druge ljude se najčešće javlja kada kroz našu prizmu uverenja i vrednosti shvatimo da smo se ogrešili o nekoga, zakinuli ga ili oštetili, i to može biti veoma neprijatno. Tu onda dolazi do preispitivanja i optuživanja sebe, do poremećaja odnosa sa tom osobom ili čak prekida odnosa – zbog nesposobnosti da ih pogledamo u oči. Takođe, ako želimo nekome da pomognemo, pa to ne uspe, onda iz najboljih namera skliznemo u neki ćorsokak krivice. Preispitivanja i „šta bi bilo kad bi bilo” ne mogu nam mnogo biti od koristi…
Krivica koju nam nameću ljudi sa kojima smo u bliskim vezama – partneri, roditelji, deca, kolege, šefovi – takođe je česta pojava; posebno je izražena u odnosu roditelj – dete, bez obzira na uzrast, kada roditelji nameću deci krivicu kroz priču o tome kako su se žrtvovali za njih, čega su se sve odrekli, a oni ni hvala da im kažu… To se dešava i između partnera, na primer, kada je jedan partner napustio posao ili studije zarad drugog, ili se više posvetio odgajanju dece, pa ne može sa time da se nosi i stalno nameće osećaj krivice ovom drugom.
U porodicama gde je prisutan sindrom dežurnog krivca uočavamo generacijski šablon koji se praktikuje, kada se deci još od malih nogu usađuje osećaj dugovanja i krivice. To je najverovatnije nasleđe od roditelja, koji su ga nasledili od svojih, i tako unedogled. Ovaj oblik krivice dolazi najčešće u relaciji zlostavljač – žrtva, i pored toga što traži kaznu, ona traži i odbranu, opravdavanje, čak i preklinjanje.
Pomozite sebi
Za početak je dobro da se suočimo sa sa svojom krivicom. Takođe, zdravije od samoprekora i stida jeste da prepoznamo kako smo u datoj situaciji uradili najbolje što smo umeli, znali i mogli. Ukoliko pogledamo situaciju i iz pozicije neutralnog posmatrača, to nam može pomoći da steknemo neke nove uvide.
Ako smo mi učinili nešto nekome nažao, odgovorno i zrelo je priznati grešku i stati iza toga. Tek nakon toga možemo i da preduzmemo iskrene korake da situaciju ili odnos popravimo, ili makar, pokušamo da popravimo.
Američki psihijatar Edvard Halover predlaže razgovor sa bliskom osobom kao način da umanjimo pritisak i stid koji osećamo. Takođe, uvidi bliske osobe mogu nam pomoći da steknemo drugačiju sliku događaja.
Istražite svoj osećaj krivice - možete da zapišete u svoj dnevnik detaljnije šta ste uradili što kod vas budi osećaj krivice. Opišite kako se osećate zbog toga. Sedite u tišini i analizirajte napisano, jer naš osećaj krivice proizilazi iz kompleksnih obrazaca koje nam nije uvek lako da otkrijemo.
Naravno, jedna od najboljih opcija koja nam je na raspolaganju je razgovor i rad sa stručnjacima: oni su najbolje opremljeni da nam pomognu da raspetlljamo poreklo svojih krivica i ponašanja zbog kojih se kasnije osećamo loše.
Izvor: Sensa