U današnjem društvu u kojem je prisutno obilje različitih metoda i pristupa svaki roditelj pokušava da izabere način komunikacije sa svojim detetom, koji sa jedne strane može sebi da priušti u smislu vremena, a za koji takođe veruje da ima najbolji efekat u tom trenutku.
Neuporedivo je lakše opisati ovaj proces i generalizovati neke od glavnih postulata, nego održati konstantan pristup u komunikaciji sa detetom. Jedan od ključnih razloga je što silom prilika naša komunikacija postaje usputan proces u moru obaveza kojih je prepuna svakodnevnica.
Napravila sam malo istraživanje i pitala, kako i gde najčešće razgovaramo sa decom? Ispostavilo se da kod većine mojih sagovornika, razgovor sa decom ima usputni karakter, na primer dok su u saobraćaju. Takva komunikacije nije loša ili nekvalitetna, međutim ona je podložna mnogim propustima i svodi se na informativni tip razgovora i razmenu informacija:
„Kakve su ti ocene?, Kad imaš takmičenje? Da li imaš domaći?“
Propusti mogu biti od neprimećivanja neverbalnih poruka od strane deteta, do neshvatanja ozbiljnosti razgovora od strane deteta.
Otvorena i zatvorena komunikacija
Znam, nemamo puno vremena kojim slobodno raspolažemo i naporno radimo u želji da svojoj deci pružimo sve što im je potrebno. Međutim, kakao bismo postigli potpuniju komunikaciju sa detetom potrebno je posvećeno vreme i tip razgovora u kojem roditelj ima priliku da primeti i prepozna promene u emotivnom stanju, ponašanju i komunikaciji deteta.
Takva komunikacija je okarakterisana kao otvorena komunikacija. Postoji velika razlika između otvorene i zatvorene komunikacije.
Osnažujući razgovori zahtevaju dijalog, tj. dvosmernu interakciju. To znači da ne postavljamo samo pitanja, već i slušamo šta naše dete ima da nam kaže i razmišljamo o njihovim idejama i osećajima. Korišćenje otvorenih pitanja i dijaloga u komunikaciji sa decom pomoći će u izgradnji njihovog samopoštovanja, samopouzdanja i odgovornosti.
Otvorena pitanja počinju sa "kako", "što", "zašto" i drugim sličnim rečima, koja pokazuju interes.
Primeri otvorenih pitanja su: "Kako si se osećao nakon škole danas?", "Šta je najbolje bilo na izletu?", „Šta te danas najviše obradovalo ili rastužilo?“, „Šta si uradio po tom pitanju?“, „Šta bi mogao da uradiš drugačije?“ Otvoreni tip komunikacije omogućava da se dete izrazi na svoj način.
Otvorena pitanja stvaraju prostor za dijalog, dok zatvorena pitanja kreiraju jednosmernu komunikaciju i kratke informativne odgovore tipa „da“, „ne“, „hoću“, „neću“.
Primetićete veliku razliku između pitanja – „Jel sve OK u školi?“ i „Šta ti se danas najlepše desilo u školi?“ Ukoliko dete dugo nema ništa lepo da vam kaže, to je već dovoljan odgovor.
Budite slušalac i dajte deci glas u svom životu
Svet se menja promenom pojedinaca, zato budimo deo rešenje, a ne problema. Velike promene, započinju malim koracima običnih ljudi, koji veruju da je moguće da bude drugačije.
Šta konkretno možemo da uradimo već danas?
Pomozimo svojoj deci da nađu svoje „sigurno mesto“! Sigurno mesto neće biti drugi stan ili vikendica van grada. Naše „sigurno mesto“ nije negde daleko, već je u nama, u našem kapacitetu da kreiramo svoj mir, koji će nam pružati osećaj određenog stepena stabilnosti, nezavisno od spoljnih uticaja.
- Podizanje stepena emotivne pismenosti.
Moramo zajedno da učimo da se nosimo sa svojim emocijama, da ih prepoznajemo, da pričamo o njima, da učimo da ih kontrolišemo i usmeravamo.
Cilj je razvoj emotivne otpornosti, koja ograničava efekat negativnih komentara, ružnih reči i neminovnih neuspeha na putu rasta.
- Unapređenje kulture razgovora.
Poštovanje sebe i drugih. Učite dece svojim primerom da vode dijaloge, a ne monologe.
Da im pokažemo razliku između otvorenih i zatvorenih pitanja.
Poruka da saslušaju druge, ali i da kažu svoje mišljenje na adekvatan i prihvatljiv način.
- Komunikacija promoviše vrednosti.
Kroz komunikaciju mi neizbežno promovišemo vrednosti. Moramo biti svesni svih vrednosti koje promovišemo i svesno raditi na promociji konstruktivne komunikacije i poštovanja. Način komunikacije sa detetom će imati kao posledicu neku novu socijalnu veštinu kod deteta.
Društvena odgovornost roditelja nalaže da te veštine budu kako plemenite tako i konstruktivne.
- Odgovornost i hrabrost.
Suočavanje sa posledicama odabranog načina komunikacije nije zasnovano na određivanju krivice. Hrabrost za suočavanje sa sopstvenim greškama je deci najbolje demonstrirati na svom primeru. Priznati grešku bez straha od gubitka autoriteta i konstruktivan nastavak komunikacije uz priznanje greške i prihvatanje potrebnih korekcija ilustruje deci da ne moraju uvek biti u pravu da bi bili poštovani, ali je potrebno da se ponašaju na pravi način.
- Edukacija je od velikog značaja.
Nije sramota ne znati, sramota je praviti se da znaš kada nije tako. Kupovinom kompjutera ili auta, mi se posvetimo edukaciji kako se oni koriste. Iz nekog razloga kada postanemo roditelji često verujemo da ne moramo da učimo i da intuitivno znamo šta je, kad i kako za našu decu najbolje.
Intuicija je tu da nam pomogne, ali postoji potreba za novim znanjem – edukacijom. Postoje razvojne faze kroz koje deca prolaze i za svaku od njih treba znati šta da očekujemo i kako da pomognemo deci da kroz nju prođu. Postoje krizni periodi u odrastanju i puno divnih knjiga o tome kako biti svestan roditelj.
- Krajnje je vreme da pitamo svoju decu:
„Kako mogu da ti budem bolji roditelj? Kako mogu da budem tu za tebe?“.
Ukoliko na vreme počnemo da postavljamo prava pitanja, iznenadićete se koliko je malo potrebno da dobijemo prave odgovore.
Marija Montesori je u svojoj knjizi o ranom razvoju dece, dala jedan jako koristan savet.
"Ne radite za svoju decu ono što oni mogu da urade sami. Ne oduzimajte im krila.
Dajte svojoj deci krila, ali predhodno ih naučite kako se pada, poleće i leti."
Izvor: Sensa/Elena Srzentić Frleta, magistar socioloških nauka, transformacioni coach i autor coaching programa za žene LadyLifeCoach