Kako živeti bez stresa

Šta ako je izvor dugoročnog stresa u nama, a ne van nas? Šta ako "zahtevi koji se pred nas postavljaju, a koji prevazilaze lična i društvena sredstva koja imamo na raspolaganju za njihovo ostvarenje" (kako se stres stručno definiše), nisu spoljašnji, već dolaze iz naših intimnih ideja o tome kako bi trebalo i kako bismo morali da živimo? Šta ako je pritisak koji osećamo odraz našeg unutrašnjeg stanja?

Preuzimanje odgovornosti

Kako je to moguće, pitaćete se. Spoljašnji uzroci i više su nego opipljivi, reći ćete. Saobraćajna gužva, premalo novca, komplikovani odnosi, ludi šefovi... Uzroka je bezbroj. Dok se ne setimo da je stres zapravo reakcija na nešto. A reakcija je ono što dolazi iz nas samih. Kako ćemo oceniti ono što se događa spolja i kako ćemo na tu situaciju reagovati, zavisi isključivo od nas samih, i naravno, od našeg unutrašnjeg stanja. Eto razloga zbog kojeg neki ljudi ostaju mirni u situacijama koje vas frustriraju ili izbacuju iz takta.

Gledanje na stres iz ovog ugla za mene je počelo upoznavanjem američkog naučnika i lekara Karriema Alija, koji smatra da je za starenje i pojavu mnogih degenerativnih bolesti krivac stres. Kad sam ga pitala šta je za njega stres i kako da ga se rešimo budući da je sveprisutan u današnjem načinu života, mirno je odgovorio: "Stres je razlika između onoga što jeste i onoga što bismo mi želeli da bude. Između onoga što radite i onoga što biste želeli da radite. Između onoga u šta verujete i onoga kako postupate. Treba da preuzmemo odgovornost za svoj život umesto da je neprestano stavljamo u tuđe ruke. Prebacivanje odgovornosti je izvor stresa jer nas stavlja u položaj nemoći."

U praktičnom smislu to znači da ćete, ako ste zapeli u saobraćajnoj gužvi, a želite da je drugačije, biti pod stresom. Ako znate da nećete uspeti da obavite deset zadataka, a ipak preuzimate obavezu i žalite se što nije drugačije, vi ste pod stresom. Ako ste s partnerom za kog stalno priželjkujete da je drugačiji, takođe ste pod stresom. Drugim rečima, spoljni događaji kontrolišu vaše unutrašnje stanje, a vi se osećate bespomoćni da bilo šta promenite.

Kako bi trebalo da bude

I možda spolja zaista ne možete ništa da promenite, ni saobraćajnu gužvu, ni komplikovane odnose, ali možete da utičete na odnos koji imate sami sa sobom. Što me ponovo dovodi na početak moje priče. Jednu reč neprestano ponavljam u prvom odlomku, a to je "razmišljam". Neprestano razmišljam o tome kako bi trebalo da bude. Drugačije nego što jeste. Trebalo je da ustanem ranije, trebalo je da meditiram sat vremena, trebalo je da bude zeleno na semaforu, trebalo je... Svi ti zahtevi dolaze iz mene same. Pitam se koliko je mog jutarnjeg vremena otpalo na razmišljanje. Na premišljanje. Na vaganje – uraditi ovo ili ono. To je upravo ona razlika o kojoj mi je govorio dr Ali – razlika između onoga kako jeste i kako bih ja želela da bude. A onda sam se zapitala otkud ta želja da je drugačije. Otkud zahtev da obavim zacrtano i baš tim redosledom i u tom trajanju? Pa onda mogu da postavim i pitanje: otkud vaš zahtev da obavljate posao preko svojih mogućnosti, da ostajete u vezi koja vas guši, da po stoti put slušate savet svoje majke koji je neprimenljiv na vaš život? Kao što kaže dr Ali, odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan. Zahteva da upoznamo sebe. Pogled u sopstvenu unutrašnjost kad su ove stvari u pitanju nije nimalo lak. Često ćete tu pronaći ono što vam se nimalo ne dopada.

Unutrašnji kritičar

Moj pogled unutra otkrio je unutrašnjeg kritičara koji pomalo brižnim glasom pokušava da me ustroji i učini efikasnijom. Ja sam, naime, po prirodi prilično spora, a taj me kritičar neprestano požuruje, nameće mi nove rokove, obaveze. Oni, da se razumemo, nemaju nikakve veze sa stvarnim spoljnim rokovima i obavezama, više nalikuju na ideale koje treba dosegnuti. Čak i kada obaveze postoje, moj unutrašnji kritičar povećava njihov pritisak dovodeći u pitanje moje sposobnosti. A najveći problem nije u unutrašnjem kritičaru već u tome što mu ja često poverujem. I tako, da se vratim na jutarnju rutinu, ja mu često verujem da ne znam kako da organizujem svoje vreme, da je trebalo ranije da odem u krevet, da ne bi trebalo da planiram više stvari odjednom. I tada ulazim u nesvesni otpor.

PageBreak

Sagledajte situaciju baš kakva jeste

A otpor se manifestuje tako što ostanem budna do jedan posle ponoći, baš uprkos njemu, što odspavam još 15 minuta, baš uprkos njemu, što kasnim iako proživljavam unutrašnju muku, baš uprkos njemu. To je odnos kakav sam imala sama sa sobom. No pogledom u te neprijatne činjenice moj odnos prema kritičaru, a time i prema sebi, počeo je da se menja. Kad osetim njegov napad, duboko udahnem i sagledam situaciju kakva jeste. Sadašnji trenutak kakav jeste. I delujem iz njega. Ako sam zaspala, setim se da nešto mogu da obavim i po podne. Ako primetim otpor prema tom unutrašnjem kritičaru zbog kog odgađam, mogu da se zapitam šta zaista ja želim u tom trenutku. Ako sam zapela u saobraćajnoj gužvi, mogu da preuzmem odgovornost za svoje kašnjenje i da izgubljeno vreme nadoknadim na drugi način. Mogućnosti su beskonačne, ključ je u prepoznavanju stanja u kome smo, osećanja koja imamo, bez odricanja od sopstvene odgovornosti za situaciju u kojoj smo se našli, čime sami sebi oduzimamo moć da išta promenimo.

Posledice onoga što radimo

"Preuzimanje odgovornosti znači prihvatanje svih mogućih posledica koje mogu nastati kao rezultat neke naše akcije. Ako sam danas odlučio da sednem u automobil i njime odem na posao, time prihvatam sve što mi se u automobilu može desiti. Od toga da ću se zaglaviti u saobraćaju do toga da ću možda imati saobraćajnu nesreću. Ako se to dogodi, onda ću znati da sam ja hteo da sednem u auto i da zato neću proklinjati okolnosti. Mislite na posledice, razmišljajte kuda vas vodi ono što radite. I zašto radite to što radite. Da li mislite da morate ili vas to zaista čini srećnim. Ne budite žrtva. Ako vidite da nešto ne želite, promenite odluku", tako je dr Ali objasnio ključ borbe protiv stresa.

Usudite se da pogrešite

A odgovornost za sebe je i prihvatanje života baš takvog kakav jeste u sadašnjem trenutku. Ako se vratimo na činjenicu da je stres reakcija na spoljnu situaciju, kako ćemo nešto doživeti, zavisi od nas. Od nas zavisi i kako ćemo se postaviti u određenoj situaciji, kao žrtva ili kao odrasla odgovorna osoba, hoćemo li se zauzeti za sebe (šta god to za vas značilo u svakoj pojedinačnoj situaciji) ili slušati glas unutrašnjeg kritičara i nastaviti po starom. Ovde će vam biti potrebna i hrabrost da pogrešite. Jer samo sopstvenim iskustvom možete da dođete do saznanja da je za vas nešto pogrešno ili ispravno. Nijedna od neisprobanih ideja ovog sveta neće vam pomoći u tome. Promena se neće dogoditi preko noći, ali volja da upoznajete sebe i učite vodiće vas u pravom smeru. Sigurno znate iz sopstvenog iskustva – ako ste pribrani, krizne situacije ne pogađaju vas lako. Setite se samo one stare molitve: "Bože, daj mi hrabrosti da promenim ono što mogu promeniti, strpljenja da prihvatim ono što ne mogu promeniti i mudrosti da razlikujem ta dva." Ako je primenite na svoj život, stres će poprimiti sasvim novo značenje.