"Robert i ja vremenom smo postali dobri u međusobnom ’čitanju’, tako da sada uvek znamo šta je ono što ljuti onog drugog", kaže Charlote (43), koja ove godine slavi desetogodišnjicu braka. Ona kaže da je bes, na neki način, samo jedna od stvari koje njihovu vezu čine jakom. "Robert se najčešće naljuti i počne da viče kada ga ne slušam. Ja postajem sarkastična i gunđam kada on zaboravi nešto važno. To što primećujemo bes onog drugog pomaže nam da vidimo efekat svog ponašanja, tako da možemo da promenimo taktiku."

Claire i Simon imaju sasvim različit odnos prema besu u svom dvanaestogodišnjem braku. "Simon je veoma osetljiv i to je ono što me je prvo privuklo kod njega", kaže Claire, "ali to ga čini paranoičnim i teškim. Uvek misli da će ljudi da mu naude. To se skuplja sve dok se njegov bes ne pojavi kao uragan niotkuda, i obično ga prouzrokuje nešto što mi se čini malo i nebitno, na primer to što jedno od dece nije pojelo večeru. Mrzim ga kada je takav, posebno što je na meni da ponovo uspostavim mir."

Simon to vidi malčice drugačije. "Claire mrzi moju narav, ali to je jedini način da ona ili deca obrate pažnju na ono što želim. Ona se bolje izražava od mene i dobra je u izvrtanju argumenata u svoju korist. Mrzim činjenicu da moram da eksplodiram pre nego što ona dozvoli da bude po mome."

"Nigde raspoloženje nije više pod reflektorima kao u našim najintimnijim vezama, kada je najteže kontrolisati bes i kada na njega utiče nivo partnerovog besa", kaže klinički psihoterapeut dr Ronald Potter-Efron, koautor knjige "Letting Go Of Anger". "Ljudi koje najviše volimo, želimo i trebamo takođe su i oni prema kojima smo najranjiviji, tako da se lako desi da preterano reagujemo. Najdublje osećamo efekte njihovih reči i dela", kaže on.

Lako je istresti se na dugogodišnjem partneru posle teškog dana na poslu, ali ipak ne bismo ni sanjali da takvi budemo prema prijateljima. Takođe, u stanju smo da tolerišemo najgori izliv partnerovog besa, dok bi ista stvar, ako bi se desila na poslu, došla do suda.

Nastavak članka