Proverite da li sami sabotirate svoje izlečenje: 4 dokaza da stojite sebi na putu isceljenja i sreće

Kada je reč o našoj slici o sebi, svesni um je samo vrh ledenog brega. Naši programi, razumevanje života, sećanja... sve je to pohranjeno u ogromnoj bazi podataka – podsvesnom umu. On sve snima i zna više o tome u što vi verujete nego što će vaše budno stanje svesti ikad znati.

1. Identitet ja-ne-vredim

Vrlo često podsvesno uverenje koje proizlazi iz nedostatka ljubavi prema sebi. Duboko u sebi ne verujemo da zaslužujemo isceljenje i nastavljamo činiti ono što će potvrditi to uverenje. Osećaj nevrednosti dolazi od zadržavanja starih povreda.

Kao dete možda smo bili zlostavljani fizički ili mentalno. Dete stiče uverenje da ne zaslužuje ništa bolje od toga i to se ponavlja kao istina, sve dok se uverenje ne ukloni. Kako dete raste, svaki put kad se pojavi isti obrazac zlostavljanja ili kritike, on potvrđuje već poznatu unutrašnju istinu. Čim se to uverenje ukloni i zameni uverenjem "ja zaslužujem isceljenje", započinje proces ozdravljenja.

2. Strah od novog identiteta

Drugi aspekt je obrazac "strah od gubitka onoga što poznajemo". On vodi u suprotnom smeru od poziva na promenu koja je potrebna. Unutar tog obrasca, čak i kada doživljavamo nešto što nije dobro za nas, možda nas i povređuje, to je nešto što poznajemo. A njegovo uklanjanje znači nesigurnost.

PageBreak

Potreba za promenom

To baš ne zvuči smisleno ali za one koji žive prema svojim unutrašnjim uverenjima da nisu dovoljno snažni ili pametni, ovaj je obrazac vrlo stvaran. On počiva na mišljenju da nismo dovoljno sposobni da bismo se sami brinuli za sebe. Odluka koja iz njega proizlazi je – dobro mi je tako kako je. Nije mi potrebna promena, to je bila lažna uzbuna.

3. Identitet pažnje

Kada smo bolesni, možemo dobiti više pažnje od bližnjih, pa se osećamo više voljeno. Ovaj obrazac podstiče iz ranog detinjstva. Dete će učiniti šta god oseća da treba, kako bi se osećalo voljenim i prihvaćenim. Ako je ta potreba bila ispunjena kada je detetovo zdravlje bilo ugroženo, taj će mu obrazac ostati do kraja života.

To ne znači da se razbolimo da bismo dobili pažnju, ali kada smo bolesni, to povezujemo sa nečime što nam je blisko i sigurno. Zato je moguće da se, kada ozdravimo, osećamo nesigurno i ponovo se vraćamo u staru, sigurnu zonu. Neki odnosi su izgrađeni na toj energiji. Partner kojem je potrebna nega možda se oseća posebno važnim ili zapaženim, a onaj koji neguje oseća da je potreban.

Strah od gubitka takođe je prisutan u ovom sistemu verovanja. "Ako ozdravim, on/a više neće morati biti tu, napustiće me." Strah od toga da nismo voljeni onakvi kakvi jesmo, kroz dečije iskustvo, može rezultirati time da zadržavamo bol i bolest kako bi se neko brinuo za nas i, dakle, voleo nas.

Sabotaža sebe može zvučati ovako: "Ništa mi ne pomaže. Probao sam sve i ništa ne deluje". Time privlačimo još više saosećajne pažnje za koju verujemo da nam je potrebna. Istina je da nam nije potreban nikakav zdravstveni problem ni bilo što drugo, da bismo dobili pažnju koja nam je potrebna.

4. Identitet bolesti

Moguće je zadržavati neku hroničnu bolest jer smo se već sa njom poistovetili i ona nam nečemu služi. Ovaj program dolazi iz potrebe za pripadanjem. Svi imamo potrebu osećati da nekome pripadamo, a ako nismo imali taj osećaj dok smo odrastali, tražićemo ga u svakom društvu ili situaciji. Kada ga nađemo, a to je jedna od osnovnih ljudskih potreba, vrlo ga je teško pustiti.

Skloni smo ostajanju tamo gde smo dobili ispunjenje te potrebe, po svaku cenu, gde se osećamo dobrodošlim i voljenim.

Svaka samosabotaža rođena je iz uverenja da smo "manje-od", da nismo dovoljno dobri, da ne zaslužujemo ljubav i obilje. Podsvesni um moguće je reprogramirati. Načinom na koji živimo i razmišljamo mi govorimo svom unutrašnjem biću u šta zaista verujemo.

Izvor: Sensa.hr