Psihodrama – povratak spontanosti

„U psihodramskom susretu rad na sebi i istovremeno rad na drugima, uz njihovo sopstveno učešće, predstavlja na posredan način stalno preispitivanje smisla. Volja za smislom nije samo istinski odraz čovekove humanosti već i pouzdano merilo duševnog zdravlja.” (Theodore A. Kotchen)

Ekspozicija

„Psihodrama koristi potencijal dečje igre za ponovno vraćanje spontanosti i kreativnosti, koja je izgubljena odrastanjem, a potrebna je u životu za borbu u svim novim i nepoznatim situacijama”, kaže Lidija. „Moreno je govorio da nivo spontanosti u čoveku govori o tome koliko je on mentalno zdrav i blizak svojim unutrašnjim potencijalima i svome pravom ja. Nivo spontanosti govori i o tome koliko smo se zaista upustili u rad na sebi. Što je osoba spontanija, to ima širi repertoar uloga i širi dijapazon ponašanja u realnosti, a samim tim je i kreativnija. Kreativnost u izražavanju nužno je vezana za spontanost. Ista je situacija i u psihodramskoj grupi.”

U stvaranju ovog metoda Moreno se nadovezao na grčku tragediju, ali i na šamanističke isceljujuće rituale koji se odigravaju u magijskom krugu (na nekoj vrsti scene). Ujedno i sveštenik i terapeut, šaman kroz magiju i ritual postiže isceljenje za pojedince i zajednice. Da bi ih doveo do katarze, on u svojim isceliteljskim ritualima upotrebljava zamenu uloga (role-playing), mantranje, pokret, šminku i kostime. Slično tome, u okviru strukture koju je osmislio Moreno, terapeut bira dramski način izražavanja koji je najprikladniji za protagonistu, centralnu figuru celokupne psihodramske akcije. On na taj način uvodi ritual u prelazni period njegove psihičke promene.PageBreak

Holistički pristup čoveku

Lidija naglašava da je veoma važan i holistički pristup psihodrame čoveku. „Mi smo u skladu, mi smo jedno sa svojim telom i isto tako jedno i sa svojom grupom i sa svojom društvenom realnošću. To nije strogo odeljeno, postoje granice, ali te granice su polupropusne. Ukoliko smo u skladu sa svojim unutrašnjim svetom i svetom oko sebe, onda smo blizu onome što je naša suština.”

Zaplet

Scena, protagonista, grupa, koja obično ima od pet do petnaest članova, pomoćni ego – pozicija koju zauzimaju oni članovi grupe koji na sceni simuliraju konfliktnu situaciju protagoniste – i terapeut čine pet osnovnih alata, odnosno instrumenta psihodrame. Scena je mesto susreta spontanosti i kreativnosti protagoniste, članova grupe i terapeuta. Svaki član grupe ima ulogu i publike i pomoćnog ega i aktera na sceni. „Terapeut je osoba koja je, pre svega, jednaka sa članovima grupe”, kaže Lidija, „njegovo nije da prosuđuje, da određuje i da direktno interpretira, kao u nekim drugim terapijskim metodama, već da vodi protagonistu kroz prošlost, kroz unutrašnji svet ili kroz određene situacije kako bi se došlo do problema koji leži u podlozi onoga što je on tom prilikom predstavio na sceni.”

Zagrevanje (warm up) predstavlja prvi deo svake psihodramske seanse, u kome učesnici postavljaju okvir grupe, objašnjavaju njene zadatke i uspostavljaju radni savez.

Kulminacija

Akcija je centralna faza psihodramske seanse, u kojoj se konfliktna situacija prikazuje na sceni.

„U psihodrami se menjaju uloge sa realnim, nerealnim, živim, neživim objektima. Kad ulazimo u tuđe uloge, mi ih ne glumimo. Kada zaista uđemo u ulogu, to znači da ćemo zaista i da odigramo jedan deo sopstvene realnosti. U psihodrami, takođe, možete ulaziti u različite rodne i polne uloge. Svako može biti sve. To je veoma važno za uvežbavanje jedne vrste fleksibilnosti, odnosno za oslobađanje rigidnosti i stereotipa vezanih za određene socijalne uloge.”PageBreak

Vreme za katarzu

U psihodramskoj akciji polazi se od situacije „sada i ovde” i onda se po slojevima, po principu ljuštenja lukovice, polako kroz dramske scene dolazi do primarnog konflikta koji zatim protagonista pokušava da reši uz pomoć terapeuta i grupe. „Grupa je veoma važno ogledalo onoga što se dešava na sceni. Ona je dinamična, uključena, otvorena i aktivna i stalno komentariše i odražava ponašanje protagoniste. Na taj način on konstantno ima uvid u to šta se dešava. Nije isključen i izolovan i nije u neznanju, a što je najvažnije, ima kontrolu nad procesom promene.”

Peripetija

Sharing (love-back) je treći deo psihodramske seanse u kome terapeut vraća protagonistu grupi, čime mu pomaže da se oseti prihvaćenim. Tada svi članovi grupe, uključujući i terapeuta, razmenjuju svoja osećanja i lična životna iskustva u vezi s onim što se odvijalo na sceni. Time se omogućava racionalna kontrola nad sopstvenim emocijama i distanciranje koje umanjuje intenzitet iskustva, jer ono postaje deo prošlosti o kojoj se sada samo priča. Tom prilikom izbegava se savetovanje, analiza i interpretiranje, a podstiče proces učenja i emocionalne razmene.

Ovo je, takođe, vreme grupe za katarzu. „Katarza podrazumeva oslobađanje postojećih ili potisnutih emocija na ekspresivan način”, objašnjava Lidija. „Oslobađanjem tih emocija dajemo sebi oduška, a kognitivnim elementom katarze spoznajemo važnost tog emocionalnog abreagovanja ili pražnjenja za naše trenutno psihičko dobro.”

Rasplet

Prema rečima Lidije Vasiljević, cilj dolaska na terapiju nije isti kod svakoga. Kod nekoga je vrlo skroman i konkretan, a kod nekoga nije na početku definisan nego se definiše vremenom. „Svako ima svoj put, ali su efekti i golim okom vidljivi u ponašanju i načinu na koji osoba predstavlja sebe, u načinu na koji ulazi u uloge sve lakše, komotnije, otvorenije i spontanije. Rezultati se, isto tako, mogu videti i u svakodnevnom životu. Članovi grupe pričaju o svojoj svakodnevici na seansi, tako da je i to način da se proceni uspešnost metode.”

Kraj terapije mora se odrediti u komunikaciji sa članovima grupe i samim klijentom. Klijent mora da se zapita da li je postigao dovoljno za onaj cilj koji je sam sebi odredio i da li je zadovoljan stepenom postignuća i dobitka koji ima. Naravno, terapeut i grupa su tu da daju feedback na sve te procese. „Kao i u samom terapijskom radu, veoma je bitno da sva tri elementa psihoterapijskog rada daju svoje mišljenje – grupa, klijent/kinja i terapeut moraju da se slože”, dodaje Lidija.

Kao krajnji rezultat, psihodrama donosi pojedincu bolji kontakt sa sobom, prihvatanje sebe i svojih unutrašnjih različitosti i uloga koje može da ponese u životu. On se uči i socijalnoj komunikaciji, spoznaje svoje kapacitete, bori se protiv svojih strahova i osnažuje se. Preispitujući smisao svog života, čovek se kroz psihodramu uči da bude srećan.

„Srećna osoba je u skladu sa sobom, spontana i slobodna u izražavanju, što uključuje i nivo telesnog, a ne samo intelektualnog, duhovnog i emotivnog. Na prvi pogled može se videti da li je neko u skladu sa svojim telom, sa sopstvenim uverenjima i stavovima, po načinu na koji ih slobodno ili manje slobodno izražava, i na kraju, koliko komunicira sa drugima – da li ima pravi i realni kontakt sa ljudima oko sebe. To su tri nivoa na kojima možemo da posmatramo nečiju sreću”, zaključuje Lidija Vasiljević.

Četiri osnovne tehnike koje se koriste u psihodramskoj akciji jesu:

•    tehnika dvojnika (doubling),
•    tehnika zamena uloga (role reversal),
•    tehnika ogledala (mirror) i
•    tehnika monologa (soliloquy).

U tehnici doublinga pomoćni ego igra ulogu protagoniste asistirajući mu u njegovom potpunom i otvorenom izražavanju. Tehnika zamena uloga predstavlja motor koji pokreće psihodramu. Protagonista tada zamenjuje mesto sa drugom osobom, što mu omogućava bolje razumevanje sopstvene situacije sa mesta i iz uloge te druge osobe. Mirror je tehnika koja omogućava protagonisti živi feedback jer ovde pomoćni egoi služe kao njegovo psihološko ogledalo. Tehnika monologa primenjuje se tako što terapeut traži od protagoniste da naglas komentariše sopstvena osećanja i misli pre, u toku ili posle scene.